Znam da je ovo tema o kojoj se širilo dosta misli u svetu ličnog razvoja, pa i u drugim svetovima. I da njena postojanost i dalje bridi. Pisane su knjige, pisani su članci, rađene su studije. I pored svega toga, ono što se dešava u nama, na mikro planu, jeste najznačajnija laboratorija, studio i posmatračnica. One misli koje uhvatimo u toj osobenoj posmatračnici nisu li gram vrednije od onih tuđih, posuđenih kroz redove članaka, knjiga i predavanja? Ona misao koja nam se javi kada sagledamo sebe, ma o kojoj da je temi reč, došla je na površinu našeg vidokruga, tačno skrojena onim koncima koji su neophodni da sašiju te pukotine iz koje viri trenutni obrazac misli. U ovom slučaju, ujedno i tekstu javlja se tema perfekcionizma. U nekom drugom će se skriti neki drugi misaoni obrazac ili lekcija.
Lanac kreiranja…
Iako se danas mnogo ljudi smatra perfekcionistima, lično biram da verujem da ono dopire iz želje ljudi za kreiranjem i davanjem, a ne za priznanjem i odobrenjem. Možda grešim, ipak su ovo samo moj pogled na sopstveni misaoni obrazac. U prirodi čoveka je da stvara, a slojevi kulturnih obrazaca koji su se prilepili za tu prirodnu čovekovu potrebu samo su doveli do iskrivljene percepcije perfekcionizma. Kao što smo učinili i sa ostalim pojavama i objektima oko nas. Govorimo da novca nema, da ljubav boli, da nismo dovoljni… Prekrili smo jednostavnost slojevima složenosti. Prefarbali boje istine sivilom laži i obmana. Onda kada se zagledamo u nešto, nije sporno da se moramo dva puta zapitati. Dva puta razmisliti ne bi li otkrivili veo pod kojim obitavamo.
Ujedno, uz postojanje tolikog napretka i dostignuća, razvoj je takođe prirodna pojava, koja potiče iz stvaranja. Da bi se nešto razvilo, prvo mora da bude stvoreno, a potom da raste. Da pređe na drugi nivo i sazri. Možda se tu među tim drugim nivoima skrilo klupko perfekcionizma koje se obmotava sa svakim narednim nivoom. Onda možemo da uvidimo da postoji distanca između razvijanja i usavršavanja. Razvoja i perfekcionizma. Da je potreba čoveka da stvara, ali to ne mora da sa sobom povlači potrebu da stvara sve bolje i bolje. Jer ono dolazi sa stvaranjem – želja za napretkom. Ali mi je često postavljamo ispred stvaranja. I evo ga upravo tu jedan od slojeva složenosti kako farba temelj lakoće.
Dozvolili smo da obrnemo lanac kreiranja: zamišljaj, stvaraj, usavršavaj i postavili ga naopako: budi već odličan pa onda imaš pravo da stvaraš. Jer ako stvaraš bez savršenosti, u čemu je onda poenta? Ili još gore: Kome će se to dopasti? Taj sloj kome složenosti stiže onda kada smo postavili druge pred svoje kreacije umesto same sebe, kao početnu tačku stvaranja. Jer ne stvaramo radi sebe, već radi pogleda drugih. Ili radi konkurencije ili radi tuđe satisfakcije. Taj sloj ne donosi sa sobom kreatora, već posmatrača. I onda sav rezultat našeg rada prenešen je u tuđe ruke, mi ne uzimamo zasluge.
Klopka perfekcionizma
Ne znam da li je u redu biti perfekcionista ili ne, jer potraga za tim odgovorom bi dugo potrajala i morala bih uvući u ove redove neke druge vidike ili stanovišta, zaključke i studije, zato se neću baviti tim pitanjem samom po sebi, i ostaviću slobodu onima koji to jesu i onima koji to nisu. Nisam ovde da menjam pogled na perfekcionizam na način da ću navesti sve razloge i rasuti sve svoje misli o tome kako ne moramo to biti. Već ću pisati sa mesta jednog perfekcioniste, iz cipela koji na takav način sagledavaju pojedine stvari u svom okruženju. S mesta onih koji žive crno belo i obitavaju s takvim misaonim obrascem. A verujem da će pomoći i onima koji to i jesu a i nisu. Jer se svakako uvlače obe strane pod krovom ove teme.
Ne znam kuda će se ovaj svet uputiti, ali znam da će nastaviti da stvara. To je neminovno. Neki će sebe kroz taj proces dodeliti etiketu perfekcioniste, neki neće. Ali ako već dozvoljavamo sebi, da se nazovemo perfekcionistom, (ma sa kojom god definicijom perfekcioniste za sebe da smo odabrali), zašto očekujemo od drugih da oni isto to budu? I ovo je jedna od zamki perfekcionizma. Dobro, jedno je da smo odabrali to sami za sebe, ali drugo je da sami odaberemo da to pripisujemo i drugima. Tu nas tako lako perfekcionizam može nasamariti.
Sopstvena vs. tuđa soba
Dozvolili smo mu da se proširi van našeg vidokruga, jer smo toliko naviknuti na njegovo postojanje unutar naše sobe, da sada jednostavno za nas ne postoji drugačija slika. Iz jednostavnosti (da smo sami odabrali da našu sobu obojimo perfekcionizmom – da smo svesni da samo od nas samih zahtevamo više) prešli smo u sloj složenosti (gledamo na druge očima perfekcionizma i tražimo i od njih da učine nešto na način na koji bismo mi ocenili da je savršen, očekujemo savršenstvo).
Biram da verujem da je u redu biti perfekcionista sve do one mere u kojoj ne premašujemo granicu tuđeg prostora. Tuđeg stvaranja. Tuđeg činjenja. Sve dok se bavimo pitanjima sopstvenog perfekcionizma bez doticanja tuđeg postojanja i izbora. Jer način na koji mi činimo neku stvar, nije namenjen da bude prenesen na tuđe ruke. Jer svako čini onako kako najbolje zna.
A onda kada mi želimo za druge da nam urade stvari savršeno, onako kako bi mi, onda mi iz tih ruku krademo njihove alatke za kreacije i postavljamo svoje. One koje će možda biti premali ili pretanki za držanje u nečijim rukama, a kamoli građenje. Zidanje. Kreiranje. One kojih ima toliko dovoljno za svakoga na planeti, da ne moramo da nosimo tuđe. Posuđujemo. I kako onda možemo da očekujemo da drugi dobije isto ono što smo mi našim alatom gradili, kada on radi sa onim kojim mu neštima, koji je krojen po našim merilima?
Obmotavanje obrasca, zamotavanje klupka
I onda, pošto neko ili nešto nije uradio onako kako valja, kako potpada pod naše granice prihvaćenosti, mi odbacujemo tuđe radove, pomoći i doprinose. Više im se ne okrećemo, ne tražimo pomoć. Jer nisu po našim merilima. I sve što nam preostaje jeste da se okrenemo sebi. Da ostanemo sami, gde potom možemo lako da izgorimo, jer nismo dizajnirani da sve nosimo sami. Jedna nit odmotava drugu.
Ova zamisao može veoma lako da sklizne s ivice uma, kada je reč o savršenosti. Jer smo dozvolili da se toliko usadi među nama da smo na neki način oterali raznovrsnost, slobodu izbora čak i slobodu premišljanja… Biram da verujem da je u redu biti svestan ovog misaonog obrasca, imati ga dok nam služi, odbaciti kad nam ne služi, ali u svojim granicama. U granicama našeg sopstva. Ne dodirujući slobodu tuđih izgrađenih misli i svetova. Barem onoliko koliko smo svesni. Onoliko koliko možemo.
U mojoj posmatračnici…
Ovo je jedan od mojih obrisa saznanja koje sam spoznala na ovu temu. Ovo je moja grupa misli koja se rojila, koje sam pratila u svom umu pa potom pretočila na papir. Uzmi to pri umu kada budeš izvodio sopstvene zaključke na osnovu gorenavedenog. Uzmi ono što ti služi, odšetaj od suprotnog. Ovo je jedna od lekcija koju učim u okviru ove svepristune teme, u okviru sopstvene posmatračnice. Gledišta kojeg sam spoznala. I koji mi je doneo olakšanje povodom načina na koji ja činim i sagledavam stvari.
“Ona je od onih koji od sebe zahtevaju da pruže najbolje – a da možda od drugih ne očekuju to isto, niti se tome čak i nadaju.” – Sara Dž. Mas
Ovo je jedna od rečenica koja mi je bila zvezda vodilja pri plovidbi po ovom moru savršenosti i koja mi je otvorila mnoge vidike. Ona kojoj stremim.
Ne da bih se rešila perfekcionizma,
ne da bih više ili manje stvarala,
ne da bih gubila nadu u sebe/druge,
ne da bi druge gledala manje vredne, a sebe više
ne da bih tražila više od sebe,
ne da bih smatrala sebe manje vrednom,
ne da bih tražila manje od drugih,
već da bih se vratila jednostavnosti.
Jer u toj jednostavnosti, pojava perfekcionizma nije nešto što vam oduzima od sebe, već nešto što daje. I sebi i drugima. Samo smo put tih temelja prekrili nekim bremenitim ciglama nesigurnosti, šljunkom zaborava sopstvene vrednosti, kamenjima naticanja umesto doprinosa…
Ne znam kuda će se ovaj svet uputiti, ali nešto mi govori da obmotavanjem onog klupka zamršenosti, mi zapravo zamotavamo neko veće klupko koje smo (ne)svesno izgradili, ne bi li dosegli ponovo, temelje jednostavnosti.
Do tada, stvarajmo.
S originalnošću, Katarina
Moj prethodni tekst: 16 inspirativnih citata za dostizanje svog potencijala možeš da pročitaš ovde.
