Društvene mreže, osim svoje zabavno-informativne uloge u našim svakodnevnim životima, imaju sve snažniji biološki i mentalni uticaj. Čestim konzumiranjem informacija sa mreža, aktiviramo centar za nagrađivanje u našem mozgu i oslobađajući dopamin.
Šaljivo nazvan kao „Kim Kardašijan neurotransmitera“, dopamin je zadužen za sve one euforične osećaje povezane sa dobrom jelom, kupovinom odeće ili kozmetike, vođenjem ljubavi, ali i kratkotrajno, nakon konzumacije alkohola ili narkotika.
Poslednjih desetak godina, od kada su pametni telefoni praktično neodvojivi deo naših života, i društvene mreže postaju jedan najdostupnijih izvora dopamina.
TikTok, Twitter, Snapchat, Instagram, baš kao i nova Threads platforma, nesumnjivo su nam doneli mnogo dobrih stvari, ali u isto vreme, sa svakim „lajkom“, „šerom“ i novom notifikacijom, društvene mreže doprinose našoj dopaminskoj zavisnosti.
Bliži pogled na nauku iza ovakve vrste dopaminskog vrtloga — u kome smo, ocenjuju stručnjaci, svi po malo zavisni — može nam dati uvid u funkcionisanje dopamina i našeg odnosa prema takozvanoj „instant gratifikaciji“, odnosno trenutnom zadovoljstvu koje dobijamo aktivnošću na društvenim mrežama.
Ako ste ikada izgubili telefon, možda ste iskusili blagu paniku sve dok ga ponovo niste pronašli. U istraživanju koje je Univerzitet Harvard sproveo 2018. godine, 73 odsto ispitanika je reklo da se osetilo anksiozno u takvim prilikama, što se dovodi u vezu sa podatkom da veliki broj punoletnih osoba u SAD u proseku provedu 2-4 sata dnevno na svojim pametnim uređajima.
Nema sumnje da pametni telefoni pružaju velike koristi društvu kao celini, međutim, cena nekontrolisanog ličnog korišćenja telefona i sve većih „screen time“ brojki, nažalost, postaje sve očiglednija. Dosadašnje studije ukazuju na veze između upotrebe pametnih telefona i povećanog nivoa anksioznosti i depresije, lošeg kvaliteta sna, kao i povećanog rizika od povreda ili smrti u saobraćaju.
Kako nas dopamin uči da stalno jurimo dobre osećaje
Dopamin je neurotransmiter koji se luči u našem mozgu i igra glavnu ulogu u motivisanju našeg budućeg ponašanja. Oslobađa se kada jedemo omiljenu hranu, tokom seksualnih odnosa, nakon vežbanja i što je još važnije — svaki put kada imamo prijatne i zabavne društvene interakcije.
U evolucionom kontekstu, domapin nas doslovmo nagrađuje za svako korisno ponašanje i pojačanim lučenjem motiviše da ih češće ponavljamo u budućnosti.
Ljudski mozak sadrži četiri glavna dopaminska „puta“ koji povezuju različite delove mozga. Svaki od ovih neurotransmiterskih puteva povezujemo sa različitim kognitivnim i motoričkim procesima.
Tri od četiri pomenuta puta — mezokortikalni, mezolimbički i nigrostriatalni — smatraju se našim „putevima nagrađivanja“ i dokazano su odgovorni za oslobađanje dopamina u različitim delovima mozga i formiranje određenih vrsta zavisnosti. Četvrti, tuberoinfundibularni put, reguliše oslobađanje hormona zvanog prolaktin neophodnog za proizvodnju majčinog mleka.
Iako su putevi nagrađivanja različiti u svojoj anatomskoj organizaciji, sva tri postaju aktivna kada se predviđaju ili doživljavaju događaji koji nam donose dopaminsku „nagradu“.
Konkretno, putevi nagrađivanja pojačavaju vezu između određenog stimulusa (recimo, aktivnosti na mrežama) i nagrade (lajkova na Instagramu) koji rezultiraju pojačanim lučenjem dopamina.
I upravo kada odgovor na stimulans rezultira nagradom, ove veze i postaju jače, a novi neuralni putevi „utabaniji“.
Iako ne tako intenzivan kao konzumiranje narkotika, pozitivni društveni stimulansi — bilo uživo ili online — će na sličan način dovesti do oslobađanja dopamina, pojačavajući ponašanje koje mu je prethodilo.
Korišćenje pametnih uređaja nam je pružilo praktično neograničenu ponudu društvenih stimulansa, pozitivnih i negativnih. Svaka notifikacija, bilo da se radi o poruci od voljene osobe, lajku, ritvitu ili dočeku na novu Threads platformu sa već pozamašnim brojem pratilaca prenetih sa Instagrama — nosi sa sobom potencijal za takozvani pozitivan društveni stimulans, a samim tim i nov priliv dopamina.
Istraživanja u učenju nagrađivanja i zavisnosti nedavno su se bavila osobinom naših dopaminskih neurona koja se zove kodiranje greške predviđanja nagrade. Iako rogobatnog imena, ove neurološke karakteristike grešaka i predviđanja nagrada, vlasnici kazina godinama koriste kako bi „kuća uvek bila na dobitku”.
Svaki put kad korisnik slot mašina iščekuje novu kombinaciju simbola koja mu se vrti pred očima — njegovi domapinski nivoi rastu. Dakle, i samo isčekivanje ishoda donosi određen priliv zadovoljstva.
Neuronaučnici su došli do zaključka da je u tom slučaju, pak, ravnoteža između pozitivnih i negativnih ishoda slot mašina takođe važna. Stalno ponavljanje negativnih koliko i pozitivnih ishoda, vremenom rezultira zasićenjem. Stoga, kako bi naš mozak bio stalno angažovan, potrebno je imati i obe vrste interakcija i rezultata.
Međutim, na koji način društvene mreže koriste ovu dopaminsku strategiju učenja?
Slično kao na slot mašinama, mnoge aplikacije primenjuju obrazac nagrađivanja napravljen tako da nas što više angažuje. Promenljive rasporede nagrađivanja uveo je psiholog B.F. Skiner 1930-ih.
U svojim eksperimentima, otkrio je da miševi najčešće reaguju na stimulanse povezane sa nagradom onda kada je nagrada dodeljena nakon različitog broja odgovora. Ovaj metod, dodatno, isključuje sposobnost životinje da predvidi kada će biti nagrađena.
Ni ljudi se u ovom slučaju ne razlikuju — ukoliko primetimo da se nagrada isporučuje nasumično — a „proveravanjem“ da li smo nagradu dobili ne gubimo ništa — stalno otvaranje aplikacija će postati naša rutina. Zato proveravamo telefon i na najmanji osećaj dosade, iz navike.
Drugi primeri dizajna aplikacija, algoritma i metoda notifikacija ukazuju na svesniji pokušaj društvenih mreža da monopolizuju vreme svojih korisnika. Instagram algoritmi isporuke notifikacija često neće dati pojedinačna obaveštenja o „lajkovima“ već će ih isporučiti u većim serijama od po 100 ili 500.
Tako, od očekivanja da nemamo nijedan lajk jer su notifikacije izostale, naši dopaminski centri, pripremljeni tim početnim negativnim ishodima, još snažnije odgovore na iznenadni pozitivni priliv. Ovaj način je upravo ona (veštački kreirana) ravnoteža između pozitivnih i negatvnih ishoda, potrebna za jaču dopaminsku vezu.
| Prema istraživanju portala Statista sprovedenog od 2012. do 2023. godine, prosečan Amerikanac provede 2 sata i 27 minuta dnevno koristeći društvene mreže. Oko 39 odsto ispitanika smatralo je da je to optimalna količina vremena provedenog na društvenim mrežama svakoga dana, 34 odsto da je previše, dok je 27 odsto istaklo da je to premalo. Na pitanje o njihovoj upotrebi društvenih mreža tokom radnog vremena, 39 odsto učesnika ih je koristilo od 30 do 60 minuta, dok ih je 18 odsto koristilo duže od sat vremena. Studija je takođe otkrila da 94 odsto američkih zaposlenih veruje da im korišćenje društvenih mreža tokom radnog vremena pomaže da „napune baterije“, čineći da se osećaju produktivnije. |
Umesto da nam pruža zadovoljstvo, kao što se obično misli, dopamin nas motiviše da radimo stvari za koje mislimo da će doneti zadovoljstvo. Naučnici koriste dopamin za merenje potencijala za zavisnost od svakog našeg iskustva. Što je veće oslobađanje dopamina, to stvar koja ga je stimulisala ima veći potencijal da stvori zavisnost.
Porast dopamina doživljavamo u iščekivanju da nešto uradimo, tokom, kao i kada datu stvar uradimo. Čim se dato iskustvo završi, sledi pad dopamina zbog samoregulišućeg procesa mozga kojeg zovemo homeostaza.
Iako su naučnici identifikovali dopamin tek 1957. godine, traženje zadovoljstva je usađeno u naš mozak od kada postojimo.
Naš mozak se nije mnogo promenio tokom vekova, ali pristup stvarima koje izazivaju zavisnost svakako jeste. Dok su naši preci ulagali sve svoje napore u traženje partnera i ukusnu hranu, mi ih možemo pronaći, i još mnogo toga, na samo jedan klik.
Kada radimo stvari koje nam donose zadovoljstvo radimo u velikoj meri, homeostazom, naš mozak kompenzuje tako što će početni nivo dopamina spustiti sve niže. Svaki naredni put dato iskustvo postaje manje prijatno, ali na kraju postajemo zavisni od tih stimulansa da bismo nastavili da „normalno“ funkcionišemo.
Naša nova opsesija za trenutnim zadovoljstvom znači da stalno operišemo u okvirima našeg limbičkog mozga koji obrađuje emocije, umesto prefrontalnim korteksom, koji se bavi budućim planiranjem, rešavanjem problema i važan je za razvoj ličnosti.
Kako se odvići od dopaminske zavisnosti društvenih mreža?
Cilj svakako nije da društvene mreže izbacimo iz svoje dnevne rutine zauvek, već da shvatimo kako da u njihovom korišćenju uživamo umereno. Naučne studije su uočile važnost „odmaranja naših neuronskih mreža“.
Poput holandske prakse niksena, koja uključuje odvajanje vremena svakog dana da „ne radite ništa“, cilj je makar na kratko da budemo sami sa svojim mislima.
Pojedini stručnjaci se zalažu za zamenu pojedinih dopaminskih poroka, naizled napornim aktivnostima i izazovima poput trčanja, ledenih kupki, razgovora sa nepoznatim osobama, boravkom u prirodi bez interneta. U tim slučajevima, dopamin se luči kasnije, svojim prirodnim tokom, bez instant gratifikacije koja brzo nestaje.
Autorka: Nataša Kilibarda
Foto: Prateek Katyal on Unsplash
