Jedno pitanje je opsesivno odzvanjalo u Tari Mor: kakvo je to unutrašnje putovanje koje žene treba da preduzmu danas da bi se oslobodile nasleđa patrijarhalnog sistema i povratile svoju moć i svoj glas?
“Šta misliš, šta se dešava kod Džonija u kući da ispolji takvo ponašanje prema tebi?”, pitali bi Taru Mor roditelji kada bi se vratila iz škole žaleći se da ju je Džoni provocirao. Ne, oni nisu bili psihoterapeuti, verski fanatici ili hipiji. Bili su obični ljudi koji su verovali da je razumevanje samih sebe i drugih krucijalni deo srećnog života. Tara Mor je odrastala analizirajući svoje snove za doručkom, učeći od roditelja unutrašnji put duhovnosti, emotivnog sagledavanja i psihologije sa jedne strane i svoje posvećenosti školi, podacima i obrazovanju, logici sa druge strane. Spajajući ta dva sveta, Tara se posvetila edukaciji, završila je MBA na Stanfordu i književnost na Jejlu, edukovala se na Lajf koučing institutu, postala je revolucionarni ženski ekspert u oblasti liderstva i popularni konferencijski govornik, a napisala je priručnik i vodič za žene koje žele da rade na promenama koje žele da vide u sebi i u svetu pod nazivom „Veliki iskorak“.
Gde su žene?
„Na času engleskog jezika i književnosti, kada sam imala 15 godina, profesor je rekao da ćemo imati literaturu za čitanje“, priseća se Tara. „Pogledala sam spisak i videla da su sve knjige o dečacima koji odrastaju i da su sve knjige napisali muškarci. Gde su žene, zapitala sam se. Zašto se žene ne spominju na časovima istorije u osnovnoj školi, zašto nema žena na fotografijama naslovnih strana novina? Osetila sam snažan poziv da nešto uradim povodom toga. Promenila sam kurikulum škole i usvojen je novi spisak lektire sa ženama autorima. To je bio početak i osnova za moj dalji rad: da pomažem ženama da čuju i puste svoj glas kako god mogu.“
Do 2021. godine, kaže Tara, oko 59 odsto svih visokoškolskih diploma u Americi će nositi žene, što je pohvalno, ali i nije jer to svedoči o tome da se žene odlično snalaze u sistemu formalnog obrazovanja koji podstiče bespogovorno poštovanje autoriteta, pravila i procedura, kao i nekritičko usvajanje znanja koje je u 99 odsto slučajeva kreirano od muškaraca i iz muške perspektive. „Radila sam sa briljantnim ženama koje nisu znale koliko su briljantne.“ Kroz svoje životno iskustvo, iskustvo svojih prijateljica, formalno i neformalno obrazovanje, Tara je spoznala da žene skoro uvek „igraju na sigurno“ i ne razmišljaju „naveliko“. Zašto je to tako, pitala sam je u ekskluzivnom intervjuu za Original.
„Treba stvari gledati i istorijski – muškarci su bili ohrabrivani kada su donosili smele i rizične poteze i nazivani su herojskim izborima. Mi imamo nasleđeni strah da mislimo ‘naveliko‘ u našim ćelijama usled istorijskih dešavanja. Osim toga, imamo instinkt za sigurnošću koji nas održava emotivno u zoni komfora u svakom trenutku. Taj instinktivni deo nas koji teži sigurnosti traži od nas da igramo na sigurno. Zaista nas odvaja od našeg instinkta za ispunjenjem i samorealizacijom, koji nas nagoni da radimo stvari koje su van zone komfora. Previše često smo slušale da razmišljamo previše ‘naveliko‘, da smo naivne. Mnoge moje prijateljice su pri izboru tema za diplomske i doktorate slušale rečenicu: To je previše smela ideja za tvoj rad. Suzi je, smanji je. Ali kada muškarac dođe sa takvom idejom, smatra se da je revolucionar. I onda smo s vremenom naučile da sumnjamo u sebe i preispitujemo svoje odluke.“
Gde je nestala kreativnost?
Dok je odrastala, Tara je pisala, pevala, igrala – slobodna u svojoj kreativnosti i zanosu. Sa formalnim školskim obrazovanjem kreativnost je nestajala i Tara se sve više zatvarala. Javio se osećaj straha i stida do te mere da je prestala da piše. „Gde je nestala moja kreativnost?“, upitala se. I počela da traga posvećeno za uzrocima straha i stida kod žena, povlačenja i sužavanja svojih vizija i snova. Iz svega što je naučila i iskusila, razvila je model edukacije „igrati naveliko“ ili „kako napraviti veliki iskorak“.
I kako smo shvatili da je strah ključni blokator razvoja, upitala sam je – šta da radimo kada želimo da napravimo taj veliki iskorak, ali je strah veći od naše želje. „Imajte saosećanja“, rekla mi je. „Kada razumemo korene straha, možemo da imamo i mnogo saosećanja prema njemu. Možemo sebi reći: Naravno da se plašim, i naravno da je ovo zastrašujuće, ali bićemo okej! Kao da prema sebi imamo odnos roditelja i deteta – gde je strah preplašeno dete, a mi smo roditelji. Kažemo mu: Vidim te, priznajemo te, čujemo te! Dozvoljeno ti je da se osećaš uplašeno, okej je sve, preguraćemo ovo!
Ponekad ljudi mešaju ovo da moraju sebe da uveravaju da će sve biti savršeno i da će se sve savršeno završiti. Ali to nije to. Ne govorite svom strahu da će sve biti savršeno, već mu poručujete da ćete biti dobro bez obzira na sve. Žene se često plaše da počnu svoj posao, ali ne znaju da li će uspeti. Ako one tom preplašenom delu sebe govori: Ne brini, posao će ići savršeno, sve će biti super!, to neće uspeti. Jer postoji rizik. Onda strah postaje još veći i poručuje: Sada mi je još gore jer nisi svesna rizika. Ne verujem ti. Ali ako sebi kažete: Biće nesigurnosti, ali bićemo dobro bez obzira na sve; možete da napravite iskorak.
Postoji još jedan alat koji volim, a to je da ispratimo strah do krajnjeg ishoda. Na primer, ako počinjete posao, kažemo: Hajde da zaista odemo tamo. Zamislite da ste počeli svoj posao. I da je propao. Šta radite? Kako se osećate prvog dana? Odgovor je često: očajna sam, ja sam promašaj. Onda pitamo: Kako se osećate drugog dana? Odgovor bude: Još uvek mi je loše, ali verujem da mogu da razmišljam o drugim pravcima u karijeri. Okej, onda prelazimo na treći dan, šta se tada dešava? Obično se traži strategija za izlaz iz situacije. Drugim rečima, ako vrtimo film neuspeha skroz do kraja, naći ćemo svoju otpornost u tome.
Kada samostalno vrtimo taj film neuspeha, uglavnom vidimo samo loše stvari, ono što nas zaustavlja… Dakle, ključ je da usmerimo fokus na ono dobro što će doći nakon najgorih scenarija?
– Da, da, čak ne moramo ni da idemo ka tome šta će dobro biti. Možemo da budemo jednostavno realni. Šta ćeš uraditi sledeće i šta je sledeće? Ljudi jednostavno nalaze načine da prevaziđu teškoće kada prolaze kroz taj film u mirnom stanju.
Da li mislite da žene skrivaju jedna od druge istinu o tome koliko im je bilo teško u životu? Često ulepšavaju jako izazovne situacije za koje se podrazumeva da su teške – porođaj, majčinstvo, novi posao, razvod… Kao da ne podržavamo jedna drugu dovoljno.
– Mislim da je to u velikoj meri povezano sa kulturom i s onim što smo naučile u društvu. Pogotovo kada su u pitanju majčinstvo i slične teme. Imamo kulturološke stereotipe da moramo da budemo dobre majke i da je majčinstvo sjajno. Sve sa čime nismo komforni da priznamo sebi ili osećamo da ćemo društveno da budemo stigmatizovani krijemo od sebe, a naravno, i od drugih. Pogotovo u društvima gde je imperativ da sve bude u redu, kao na primer u Americi, gde sve mora da bude sjajno, pozitivno i nema mesta pravim emocijama ili razgovoru. Setila sam se sada jedne kampanje o majčinstvu u Americi – na slici je bila majka sa detetom i njene oči su bile toliko krvave od umora, iscrpljenosti i vidi se da je mnogo plakala. Na natpisu je pisalo: „Ovo sam ja kada smo završili dojenje. Bilo je toliko bolno!“ Ta kampanja je bila toliko sirova, bilo je bolno gledati je, a imala je ogroman odziv. Mislim da sve više toga isplivava na površinu kada se radi o velikim očekivanjima koja su postavljena pred žene.
Da li je pitanje potvrđivanja naše superiornosti kao majke, žene, poslovne žene, domaćice pitanje potrage za sopstvenom vrednošću? Kao da se stidimo jedna pred drugom, što ne vidim da je slučaj kod muškaraca.
– Da, apsolutno. Postoji i mnogo osuđivanja među ženama, pogotovo ako je reč o majčinstvu. Ako podelimo neki neuspeh ili emociju, osuđujemo jedni druge. Veoma je čest fenomen da muškarci lakše traže usluge od svog okruženja, dok se žene više plaše i nesigurne su da li će osoba to shvatiti kao zloupotrebu. Žene često traženje usluga vide kao konflikt sa svojim prijateljstvom, dok muškarci to vide kao da jedni drugima čine profesionalne usluge. Što ne želim da zvuči kao da muškarci rade ispravno, a žene pogrešno. To je pitanje socijalnog statusa žena i muškaraca. Žene odrastaju na porukama: „Budi dobra devojčica. Igraj na sigurno. Ne rizikuj.“ A muškarci se ohrabruju za preduzimanje rizika i poduhvata. To se smatra njihovim „putem heroja“, punim rizika, avantura, opasnosti iz kojih izlaze kao heroji. Postoji stotine hiljada takvih priča o muškarcima koje dečaci slušaju, dok se sa ženama to ne događa. Mi smo kao žene sada u neverovatnom istorijskom transformacionom periodu – kada imamo te slobode i prilike, ali još uvek postoje suptilne sile i stereotipi, kao i unutrašnje nasleđe patrijarhalne istorije. U radu sa ljudima volim taj deo istraživanja unutrašnjeg nasleđa: šta je to, kako to utiče na život žene. Onda to menjamo – razbijamo obrasce i osnažujemo se iznutra.
Zašto smo toliko teški u tome da pružimo jedni drugima podršku? I kada pokrećemo posao ili nešto drugačije, okolina će pre reći: „Šta to radiš, nećeš uspeti!“ nego što će pružiti podršku.
To je opet pitanje velikog straha koji delimo kolektivno. Strah od rizika. A mnogo toga dolazi i iz ljubavi, iz želje da se druga osoba zaštiti. Ponekad je tu generacijski jaz – nešto što bi bilo ludo u generaciji vaših roditelja danas je potpuno prihvatljivo. Ono što je važno je da shvatimo da živimo svoj život i da oni nemaju veze sa nama. Pokušavaju da nas zaštite. Ali ono što se najčešće dešava, pogotovo sam videla kroz sopstveni rad sa drugima, jeste glas unutrašnjeg kritičara koji je glas kolektiva, kao da se čitava kultura internalizovana u unutrašnjeg kritičara. Da, potrebna nam je podrška drugih, ali nam je potrebnije da razvijemo sposobnost da dobijemo povratnu poruku, ali da ostanemo pri svojoj ideji i da verujemo sebi.
Kako da mislimo „naveliko“?
– Primetite svog unutrašnjeg kritičara i ne verujte mu da vam govori istinu. To je praksa, primetiti i razlikovati njegov glas, jer to slušamo čitavog života i navikli smo na njega. Radite vežbu unutrašnjeg mentora koja se nalazi u knjizi „Veliki iskorak“ kako biste imali osećaj i viziju svog starijeg i mudrijeg dela sebe i onda počeli da donosite odluke koje bi taj deo vas doneo. Verujte svojim snovima i osećaju svrhe. Kada god imate osećaj da treba nešto da uradite, postoji razlog zašto je to tako i tome treba da verujete.
Prva pomoć za strah
Unutrašnji mentor je vežba koja brzo rešava osećaj straha i osećaj da ne znamo šta da radimo. Kada sebi u nekoj teškoj situaciji kažemo „ja to ne mogu.“ ili „ne znam šta da radim“, to jeste istina, ali samo ako se identifikujemo sa našim ego stanjem. Da, istina je da ne možete ako se fokusirate na to malo, ograničeno Sebe u tom trenutku. Ali ako se fokusirate na široku unutrašnju mudrost, čućete drugi glas koji vam govori da imate pristup novim mogućnostima. Potrebno je da se povežemo sa nečim velikim, sa mudrijim i mirnijim delom sebe. Svakodnevno žene dolaze sa dilemama i nečim što misle da je nerešivo. Za dva minuta, kada im kažem da zatvore oči i stupe u kontakt sa svojim unutrašnjim mentorom, dobiju odgovor.
Kada ljudi govore da ne znaju šta žele, nikada ne verujem u to. Obično im kažem: „Hajde da se pretvaramo. Sklonite sve pretpostavke i sve sumnje i zamislite da imate magični štapić i da možete da mahnete njime. Šta biste onda radili?“. Obično ista osoba koja je došla panično ponavljajući da ne zna šta treba da uradi, izgovara: „Otvorila bih joga studio dole niz ulicu…“. Ljudi uvek znaju šta žele, ali često sebi ne daju dozvolu da u to veruju i da to ostvare. Ili odustaju jer ne znaju kako da odbiju to što žele, ne vide način, pa je lakše da kažu sebi da ne znaju šta žele. Ova vežba će nam pomoći da u trenutku promenimo usmerenje.
Jedan savet za veliki iskorak
„Radite ono što vas ushićuje, što vas plaši, jer najvažniji koraci u karijeri koje ćete preuzimati neće biti prijatni. I mora da bude zastrašujuće, ali i rezonantno sa vama. Znate, ako se samo osećate uplašeno, onda moguće da srljate pogrešnim putem. Ali ako se osećate uzbuđeno, pobuđeno, to je kombinacija straha i rezoniranja sa svojom svrhom, i to je potrebna kombinacija za uspeh“.
Glas koji odjekuje
Tara Mor je ekspert u oblasti ženskog liderstva, autorka knjige „Veliki iskorak“, prevedene kod nas u izdanju izdavačke kuće „Finesa“, a knjigu je „Apple’s iBooks“ proglasio za najbolju knjigu godine. Kreator je i edukator globalnog programa „Veliki iskorak“ za žene i programa za obuku facilitatora, koučeva, terapeuta, menadžera i mentora. Njen rad je predstavljen u medijima širom Amerike – od „New York Timesa“ do „Harvard Business Reviewa“. Živi u San Francisku sa suprugom, sinom i ćerkom.
Intervju: Jasmina Stojanović
Foto: Privatna arhiva
