Na današnji dan, 29. januara 1934. godine rođen je Branko Miljković, jedan od naših najpoznatijih pesnika druge polovine dvadesetog veka, čiji su i kratak život i iznenadna smrt obavijeni velom misterije.
Branko Miljković bio je večiti buntovnik, što ga je mnogo koštalo. Njegovo odrastanje u Nišu za vreme Drugog svetskog rata znatno je uticalo na njegov kasniji rad, jer postao jedan od začetnika tema smrti i stradanja u srpskom poeziji.
Prve Miljkovićeve pesme objavio je Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“ i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956. godine, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961) i mnoge druge.
Njegov život naglo je okončan u 27. godini. Iako je po zvaničnoj verziji Branko Miljković oduzeo sebi život kada se u noći između 11. i 12. februara obesio o drvo u Zagrebu, ali su mnogi izrazili sumnju u to, uključujući oca slavnog pesnika, kao i književnika i pravnika Tanasija Mladenovića, koji je rekao da je drvo bilo “suviše maleno kako bi izdržalo krupno telo srpskog pesnika”.
Malo pred smrt, napisao je sam sebi rođendansku pesmu. Svemu tome prethodio je incident sa policijom, kada se Branko napio u jednoj zagrebačkoj kafani i uzviknuo “Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu”?
Pesma koju je napisao za svoj 27. rođendan, pre nego što je usledila tragedija, ledi krv u venama.
Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!
Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.
Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.
I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.
Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.
