Iako video-pozivi pre koronavirusa i rada od kuće nisu bili nepoznanica, tek od marta prošle godine u mnogim kompanijama postali su svakodnevica. I kada pandemija prođe, sigurno će neki sastanci, koji su se ranije odvijali uživo, nastaviti da se realizuju onlajn.
Iako je takav način komunikacije brži i jednostavniji, česti onlajn sastanci počeli su da zamaraju mnoge korisnike, a u međuvremenu se čak “odomaćio” i termin “Zoom umor”. Naučnici sa Stenforda sproveli su istraživanje kako bi saznali kakav uticaj imaju brojni video-pozivi na psihološko stanje korisnika i otkrili su četiri ključna elementa te vrste umora.
Prvi element odnosi se na činjenicu što smo dugo vremena konstantno usredsređeni na sliku na ekranu i intenzivan kontakt očima sa osobama sa kojima razgovaramo onlajn, što mnogima uzrokuje stres.
Tokom sastanaka uživo, najviše gledamo u govornika. Neki učesnici povremeno skreću pogled u prazno ili na ekran mobilnog telefona, ali tokom video-poziva svi učesnici konstantno gledaju sve ostale sagovornike koji su im prikazani na ekranu.
Dakle, čak i ako niste osoba koja ima reč, osećate da vas stalno neko posmatra, što mnogima može biti stresno iskustvo. Takođe, ako je ekran na kojem je govornik uvećan, može se činiti kao da vam je ta osoba preblizu, što takođe utiče na stres.
Drugi problem pri onlajn konferencijama jeste što konstantno na ekranu vidite i sebe, što je u razgovoru s drugim ljudima neprirodno. Profesor Džeremi Bejlenson sa Stenforda kaže da je to kao da vas neko u stvarnom svetu konstantno prati noseći ogledalo kako biste se videli dok razgovarate s drugima, što je prilično izluđujuće.
Treći faktor koji uzrokuje umor pri video-pozivima odnosi se na činjenicu da korisnici konstantno moraju da sede i budu u kadru fiksno postavljene kamere pa nemaju mogućnost kretanja kao pri razgovoru telefonom ili sastancima uživo, piše Zimo.
Kao četvrti problem naučnici su naglasili neverbalne znakove pri razgovoru jer oni zahtevaju veći napor korisnika tokom sastanka. Dok su takvi neverbalni znakovi u razgovoru uživo poput izraza lica i pokreta rukama prirodni, u video-razgovorima moramo dodatno da ih naglašavamo, čime trošimo, navode istraživači, “više mentalnih kalorija”, što nas dodatno iscrpljuje.
Dobra vest je da postoji rešenje. Naučnici preporučuju da tokom video-poziva ne koristimo ceo ekran, kako bismo smanjili lica govornika (ili se malo udaljite od računara), zatim preporučuju da sakrijemo prikaz na ekranu, kao i povremeno gašenje videa kako bismo mogli malo da prošetamo po prostoriji tokom sastanka, bez da nas vide drugi učesnici sastanka.
Foto: Gabriel Benois / Unsplash
