Roman „Smrtni ishod atletskih povreda“ autorke Milice Vučković dobio je nagradu „Zlatni suncokret“, za najbolju knjigu napisanu na srpskom jeziku u 2021. godini.
Iza ovog kratkog saopštenja, a posle bure koja se redovno podiže u književnoj i književnosti sklonom delu javnosti oko NIN-ove nagrade (dodeljena u januaru, dobitnica je Milena Marković za poetski roman „Deca“), te klon-nagrade „Beogradski pobednik“ (dobitnik je Drago Kekanović za roman „Privrženost), krije se priča o jedinoj knjizi koja je prošle godine zaista čitana, i koja je (u trenutku dok pišem ovaj tekst) doživela već sedam izdanja.
Roman Milice Vučković, u izdanju „Booke“, nije imao gotovo nikakvu reklamu, a njegova autorka, iako je već imala objavljenu jednu zbirku priča, roman „Boldvin“, te pobedu na regionalnom konkursu za kratku priču „Biber“ za priču „Jedu ljudi i bez nogu“, poznatija je u krugovima likovne umetnosti, nego u književnim.
Ko prati njen rad, prošlog leta je mogao da vidi pripreme za odbranu doktorske disertacije na odseku za slikarstvo Fakulteta primenjenih umetnosti. U julu je objavljen roman, u avgustu je doktorirala slikarstvo, tek zakoračivši u tridesete. Između pisanja i slikanja, postoji u javnom prostoru i Milica kao tatoo majstorica, te Milica kao vlasnica kafea. Jer, od nečeg mora i da se živi, valjda, dok se radi ono za šta se živi.
I ceo život jedne žene na Balkanu ovih godina je uspešno ili manje uspešno balansiranje između života za rad i rada za život – to se iščitava i u nagrađenom romanu, koji Milica ne piše iz fikcije, već iz duboko proživljenog i svesnog stava o tome gde i kako živimo.
Roman „Smrtni ishod atletskih povreda“ nije imao nikakvu veliku, ni značajnu reklamu, doživeo je ono o čemu svaki autor koji piše sanja – preporuke su se delile od usta do usta, svako ko iole voli da čita je početkom jeseni pitao: “Jesi čitala Milicu?“ U trenutku kada su mi u istom danu od dve različite po godinama žene koje žive u inostranstvu stigle molbe da im pošaljem što pre tu knjigu znala sam da će krug njenih čitalaca da bude ogroman.
Prethodno sam ga i sama pročitala, iako sam se, priznajem, mučila. Moja muka proizilazila je iz apsolutne vezanosti za glavnu junakinju, u čiji svet i život nas Milica majstorski uvlači, iako mi ona, sama junakinja, nije najsimpatičnija, i verovatno je da se sa njom ne bih puno družila. No, knjiga me je povukla i vodila u neverovatnu nervozu – delovala je na mene kao noćna mora, u kojoj bih da vrištim, a glas nikako da izađe iz mene.
Tako sam i na Evu, junakinju romana, bezglasno vikala: “Beži, ženo, beži!“ dok je ona sve dublje padala u ponor zavisnosti od partnera koji je na sve načine zlostavlja. Kao čitateljka, imala sam potrebu da je spasim, svesna da je ona fiktivni lik, ali i svesna da dok čitam o njoj, milioni žena prolaze kroz vrlo slična zlostavljanja.
Ovaj roman došao je na vrhuncu talasa oslobađanja žena od seksualnog zlostavljanja, koji su pokrenule hrabre žene iz sveta glume, mlade naučnice, pojedinke koje su govorile o nasilju koje su, kao žene, ili samo kao devojčice preživele. On nas iz sveta zlostavljača koji su vrlo retko nepoznate osobe, a gotovo po pravilu bližnji i osobe u koje imamo poverenje i kojima želimo da verujemo – vraća u spavaću sobu, u kuhinju, u naš mali prostor kojim zovemo životno sklonište, i gde je zlostavljač ne samo osoba koja nad nama ima autoritet već i osoba koju volimo i želimo da nas jako voli.
Milica Vučković govori o tananim nitima manipulacije, o bolesnom vezivanju, o samopotrebi da nam samo ta jedna osoba bude celi svet – i o tome kako sa takvom moći koju preuzima nad nama, ta osoba ispoljava svoje najgore osobine. Govori i o društvenoj klimi, koja nikada nije blagonaklona, ni podsticajna za ženu kao takvu, a posebno nije za već jednom razvedenu ženu sa detetom. O partneru koji zauzima sve uloge u njenom životu. O tome kako se menjamo pod pritiskom da budemo nečije, ali i o tome kako pristajemo da budemo sve što neko hoće samo da bismo tom nekom bile dobre.
Poručuje i da smo, ovakve kakve smo, savršene, i da nam ničije neodobravanje to savršenstvo neće promeniti, ali do tog saznanja nas deli 146 stranica romana, koji se čita u dahu, a pamti dugo. I ono što u sećanju ostaje nisu dešavanja u romanu i književno tačne rečenice, već osećaji koje je u nama pobudio.
Neadresirani bes kuva u meni i dok ovo pišem – jer taj bes kada bi se izlio, poplavio bi mnogo kuća – od onih u kojima smo rođene, a da nikada nismo bile prihvaćene, do onih u koje smo odlazile očekujući toplotu ljubavi, a doživljavale samo vrelinu vlastite krvi koja se sliva niz lice.
Vidi i: “Leto kada sam naučila da letim” uči nas zašto je važno da se o tugama govori
Autorka: Katarina Milićević
Foto: Booka
