“U svima nama ima pomalo Ane.
Tod Spodek, branilac Ane Delvey ili Ane Sorokin u završnoj reči na njenom suđenju zbog prevara (Netflix, “Inventing Anna”)
Svi malo lažu.
Svi smo u tome.
Možda si lagala u CV-ju, preterivala tokom prezentacije, igrala se filterima na društvenim mrežama.
Svi to radimo.
Svako od nas postao je brend, slika, laž koju prikazujemo svetu.”
U svetu u kom, zaista, svi malo lažemo – i u kojem nema nevinih, najgore što nas u tu laž gura je predstava koja nam se nameće – da je uspeh lak, da se može brzo i bez puno truda zaraditi mnogo, te da se u životu samo uživa, letuje, provodi, pije, slika i smeje.
I to je laž na koju pristajemo i u koju sebe guramo – u slici koju gradimo o sebi nema mesta za trud, znoj i suze, za težak rad i običan život. U takvom svetu moguće je da se dogodi “Prevarant sa Tindera”, zbog toga što odgovara na bazičnu potrebu svakog od nas – da budemo voljeni, da nam ljubav bude uzvraćena i da živimo život princeza iz Diznijevih filmova, srećno, do kraja života.
U takvom svetu, koji i sami pravimo, te u tom zločinu učestvujemo, makar i samo kao nebitni posmatrači, oni koji daju preglede objavama lažnih selebritija, moguće je da se dogodi jedna Ana Sorokin ili Ana Delvej, prevaratkinja iz visoke klase.
Taj svet promoviše brz i lak uspeh, gura nam pod nos maloletne osnivače startup kompanija koji su za svoje ideje dobili milione i počeli da žive luksuzan penzionerski život pre nego što su njihovi vršnjaci dali prve ispite na fakultetu. Nekada se maštalo o dobitku na lutriji, danas se mašta o viralnoj objavi. No, i za lutriju je bilo potrebno nešto – da se igra, da se plati porez državi. U svetu novog uspeha živi se bez obaveza – samo daj, što skuplje i što više.
Na stranu koliko takvo vrednosno pravilo – uspešan si koliko imaš pratilaca na društvenim mrežama zapravo destimuliše sve koji vredno rade da bi polagali ispite, sve koji uče i zaista se trude, sve koji, na kraju – pokreću svoje startapove za koje ima treba mnogo truda, rada i ulaganja.
U jednom takvom svetu, Ana Delvey je probala da ostvari svoj cilj – da postane uspešna preduzetnica, samo na osnovu slike o sebi koju je stvorila i na osnovu poznanstava koje joj je ta slika omogućila. Ona se jeste trudila – da bude gde treba, da upozna koga treba, da obuče šta treba – i skoro da je u tome i uspela. Prevarila je vrhunske advokate, zamalo i vrhunske banke – one kojima je posao da proveravaju i koji će nas, obične, zbog duga od 1.000 dinara progoniti zauvek. Njena prevara je otkrivena kad su je tužili hoteli i prijateljica kojoj je sve plaćala, sve dok jednom nije ona sama morala da plati račun – što joj se nije svidelo.
Milioni nas su kliktali na vesti sa suđenja Ani Delvej, potpuno nesvesni da i tim klikom podržavamo dobit na prevari. U seriji “Inventing Anna”, kod nas prevedenoj kao “Projekat Ana”, u produkciji “Shondalenda” (a Šonda Rajms je već dokazana producentkinja “Uvoda u anatomiju”, “Bridžertona”, “Kako se izvući sa ubistvom”… i taj dašak pristupa sa ciničnim humorom ni ovde ne izostaje), koji trenduje na Netflixu ovih dana, svi su na dobitku.
Ana jeste bila i još uvek je – projekat. Samu je sebe stvorila i pozicionirala se na vrh Menhetna. Čini se lako, ali to ne govori o njoj, već o vrhu Menhetna i ako hoćete, vrhu sveta u kom živimo. Šta je predstava o nama, a svako od nas je brend, a šta je istina, više nikog i ne zanima. Klikći i lajkuj, i nadaj se da će i tebe budući partner, poslodavac, prijatelj gledati kroz slike koje sam postavljaš na društvenim mrežama.
Tako je Ana stvorila sebe – na kraju je odgovarala za 275 hiljada dolara duga bankama po kreditnim karticamai i hotelima u kojima prenoćište košta više nego mesečna plata recepcionera koji tu radi.
I dok kroz seriju pratimo novinarku koja se zaista trudi, advokata koji danonoćno radi, ljude sa realnim poslovima i stvarnim problemima sa novcem, pozicijom, odgovornostima – u istom tom svetu oni se susreću sa lajfkoučima, influenserima, ljudima koji smišljaju muzičke festivale samo za bogate. Pojavljuje se epizodno i Bili Mekfarland, jedan od dvojice osnivača „Fyre“ festivala, koji je optužen za prevaru kupaca karata i firmi koje su mu platile marketing za neverovatnih 26 miliona dolara. Za tu prevaru osuđen je na šest godina zatvora – dok je Ana Delvej za sto puta manju prevaru osuđena na četiri do 12 godina.
I tu nas Šondin tim stavlja u poziciju da smo na Aninoj strani – svi kojima je posao bio da provere njenu solventnost, da ispitaju ko i kako stoji iza nje (i da li iko?), da zaštite svoje firme od prevare – to nisu učinili i zbog toga nisu odgovarali. Naprotiv, svi su napredovali (zanimljivo – svi oni su muškarci). Puj, pike, ne važi, zaboravimo da je imućnog belog advokata iz imućne korporacije prevarila 25-godišnja devojka…
I taman kad na kraju devete epizode upitamo sebe – kako sam se zaista našla na poziciji da mi ova iritantna, lažljiva, bezobrazna pojava bude simpatična i da sam na njenoj strani nekako? – otrežnjenje nudi jedan klik u pretrazi. Naime, ona je izašla iz zatvora, sada ima problem sa imigracionim vlastima i vizom za boravak u SAD, ali i – ponovo aktivan profil na Instagramu. Prodala je prava za svoju životnu priču Netflixu, time namirila dugove, a ostalo je i nešto za fin život i “Celine” naočare.
Tom životu na visokoj nozi pridodajemo i mi sami po kojim dolarom klikćući na svaku sledeću epizodu.
Dakle – svi smo u tome.
Autor: Katarina Milićević
Foto: Netflix
