„Oblikuju te, proteini su tvojih mišića, rasteš, preobražavaš sebe i cilj i to je sve zajedno fantastično. Bilo bi dosadno da sve ide potaman, zar ne?”, priča za Original Sandro Slavnić, koji se izdvojio zahvaljujući svojim inspirativnim pričama.
„U poslednjih nekoliko godina prošao sam kroz toliko transformacija da sam se istim ljudima morao predstavljati po tri, četiri puta”, jedna je od rečenica kojima je Sandro Slavnić opisao sebe. Kaže i da je komplikovano jednostavan, mnogo piše i još više čita, rado putuje i jednako rado o tome priča sa drugima. A posebno mu je zadovoljstvo ako barem jednim slovom ili idejom obogati nečiji život.
O inspiraciji, motivaciji, preprekama, planovima i najdražim pričama Sandro je govorio za magazin Original.
Recite nam nešto više o Sandru Slavniću. Ko je, šta radi i da li je oduvek bio Sandro koji priča priče ili su priče nastajale sa iskustvom?
Pa Sandro je neko ko ne teži sopstvenoj definiciji, on je svoj ego zašrafio te redovno podmazuje šrafiće i voli kada drugi na osnovu svog odnosa s njim odluče ko je on zapravo za njih. Svi plovimo rekama s izbočenim stenama kojima voda ne može ništa pa ih treba nekako zaobići.
U tom manevru s našim čamcem sudaraju se talasi snova, želja, iskustava, svega onog čemu težimo i što radimo pa sam tako ja za mnoge Sandro, pisac i vizuelni umetnik koji priča priče i kojeg većina poznaje kao nekog ko stoji iza profila i brenda „sandrotellingstories”. Priče su kao cveće, dok ih zalivaš iskrenom posvećenošću, one rastu i sazrevaju, a tako i čovek s njima. Moje pričice i ja zajedno smo se oblikovali kroz vreme.
U opisu na Vašem Instagram profilu stoji „Ovdje šiba samo dobra vibra”. I često ponavljate „Samo pozitiva i aj’ ćao”. Da li je tako i u „offline” životu i ako jeste, kako Vam polazi za rukom?
Ljudima treba ohrabrenja u vremenu gde vlada pandemija raspuštenih ega koji napadaju svojim, za njih efektivnim oružjem „ja, ja i opet ja”. Ljudi većinom, normalno, posustanu pod tim ofanzivama i pozdrave svoje sposobnosti i sigurnosti s „pa i niste nešto” i tu nastane problem.
Dalje, svašta nešto sekira i pritiska našu dušu, to večno novorođenče, pa nam treba dobre vibre da zavedemo red i napravimo ravnotežu. Zbog nekog kratkog spoja u svemiru u mom slovu ima dobre vibre pa je rado delim s drugima. Treba služiti, ovde smo zbog toga.
„Offline život” je život – tačka. Tu je Mona Liza zaista visoka 73, a široka 53 centimetra, pohabana je i nije neka lepotica. Ljudi se zavaravaju, ali ne ide ni meni život „od ruke” i to je fantastično. Mišići rastu tek kada se sagneš, napraviš dva, tri skleka, vineš se visoko i preskočiš prepreku. Težim dobroj vibri gde god i kada god mogu, ali nije uvek moguće, život se živi s drugima, nismo ovde sami, a nikada ne znaš kakav film je tvoj sagovornik upravo gledao. Treba razumeti.
„I ti si nekome nebo.” Tako kratko i jednostavno, a jasno i efektno. Mislite li da je to tajna zbog koje Vas je zavolelo preko 100.000 ljudi?
Treba biti kratak, ne baljezgati i dosađivati, danas nemaš vremena za nešto drugo. Kaži šta si mislio da kažeš i kraj priče. Prebrzo živimo, vozimo, ljubimo, čitamo i ne smeš, naročito ako se rečju predstavljaš putem društvenih mreža, biti predugačak.
Pažnja pojedinca u dvadeset i prvom veku je poput srne i teško ju je uhvatiti. Ja volim s ljudima da se s družim, na neki način smo zakačili frekvencije tranzistora i odašiljača i ide nam to od ruke. Ipak, i tranzistor i odašiljač stoje na visokim planinama rada i truda, svaki na svojoj.
„Ne gledaj se, bolan, kroz tuđe naočale. To nije tvoja dioptrija, kontaš.” Da li od ove „boljke”, da se gledamo tuđim očima, ikako možemo da se izlečimo? Zbog čega nam je tako važno kako nas vide drugi, kada oni svakako vide samo delić cele slike?
Čovek teži dobrom utisku kada određena situacija od njega to zahteva. Zato, na primer, na razgovoru za posao trema struji kod nas i zapinje za kosti, pazimo da noge nisu prekrštene i da je sve na svom mestu, pitamo se da li smo za dejt stavili dovoljno parfema i pomalo strepimo od ishoda situacije kada nas policajac zaustavi zbog prebrze vožnje.
Da je čovek ne znam koliko samouveren, uvek može naići neko ko će barem malo zaljuljati njegovo samopouzdanje. Da predsednik Rusije ili Amerike pozvoni na tvoja vrata, verovatno mu nećeš baciti ključ s prozora da sam otključa i uđe, već ćeš se zapitati šta te upravo snađe i pomisliti na prepunu korpu veša i isprskani lavabo u kupatilu jer – šta ako predsednik poželi u tom haosu da opere ruke, šta će, jadan, pomisliti?
Svi glume i to je prelazno. Za ispravljanje krive reke život je kratak pa moraš i ti malo glumiti. Od ovoga se ne možeš izlečiti, ali, možeš ublažiti šta-će-drugi-reći efekat redovnim treniranjem samopouzdanja na sto metara s preprekama: zapleši nasred ulice, zapevaj barem jednom na sav glas u šoping centru, izađi u pidžami po kafu, pozovi devojku koja ti svako jutro prodaje doručak da izađete, znam da silno želiš, ne mari što je u pekari reka ljudi. Ubodi slobodu u venu i budi precizan.
Između ostalog, kažete i da treba svakog jutra sebi opaliti šamar, da shvatite koliko vam je dobro u životu. Pomaže li šamar realnosti?
„Mama, a šta je to muzika?”, stoji na jednoj mojoj crtici. Ispod nje piše „Igor, 8 godina, gluhonijem”. Mnogi bi hodali našim cipelama i žuljali naše žuljeve, prepisali sav naš minus na sebe, samo da im bude „loše” kao nama. Svemir ne gotivi nezahvalnost prema blagoslovima, a podižemo je kukanjem nad svojim i uzdizanjem života drugih.
U prirodi je čoveka da padne i zaboravi na strmoglavljenje pa mora još nekoliko puta utvrđivati gradivo. Da ne bi bio uzaludni ponavljač, on treba redovno da se šamara, ujutro, pre nego što raširi ruke novom danu, posle podne i uveče pred spavanje, za svaki slučaj.
„Šamaranje” je zapravo priznavanje darova života. U mojoj spavaćoj sobi visi rolna toalet-papira koju sam išarao pre nekog vremena. Na njoj piše: „Prestani kukati, brate, zamisli da si se rodio kao rolna toalet-papira.” Od Boga, svemira, energije, nazovi silu kako hoćeš, stalno nešto tražimo i molimo da nam čini po volji, dok je naš kontingent reči „hvala” za sve oko nas često ravna linija EKG-a.
„Kada avion uleti u turbulencije, on ne prestaje leteti, već nastavlja prema svom cilju.” Da li je ovo mantra koju i sebi ponavljate svaki put kada naiđu turbulencije?
Turbulentan period je neljubazna stjuardesa na letu do destinacije u koju si se zaputila i s njom se može putovati, ali to shvatiš tek nakon što određeni broj puta dobiješ viski umesto poručenog soka od jagode. Moraš dobro zagrebati po površini zemlje da bi shvatila kako se može i bez humusa na nosu.
Prepreke su u osnovi cilja i dobro je što su tu, oblikuju te, proteini su tvojih mišića, rasteš, preobražavaš sebe i cilj i to je sve zajedno fantastično. Bilo bi dosadno da sve ide potaman, zar ne? Treba se razvijati, rasti i putovati dok trese, makar to bilo metar po metar. Zavisi od intenziteta turbulencije, ali nisam neko ko odustaje, uvek se pojavi kanister kerozina koji me ili pogura napred ili promeni kurs prema drugoj destinaciji.
Koje Vaše objave su izazvale najviše reakcija, i zbog čega mislite da je tako?
Ljudi se ponajviše pronalaze u objavama koje se tiču njihovog suživota s drugima. Većinom su to zbirovi reči, injekcije za isceljenje slobode življenja inficirane virusom „šta će drugi reći”. Razgovarali smo već o toj boljci i istina je da se radi o golemom kamenčiću u cipeli pojedinca.
S druge strane, malo ko se pita kako je ponedeljku koji niko ne voli. Karusel objava koji objavljujem na početku svake sedmice duva povoljno u pravcu čitalaca i spira talog nakupljen nedeljom uveče zbog predstojećih obaveza koje iz prikrajka čekaju da nas zaskoče.
A koja je najdraža priča koju Sandro priča?
Slovo je moj mir i kaplje iz mene, a kada te on prožima, onda znaš da si na dobro asfaltiranom putu i da živiš ono što voliš. To je super. Ne postoji priča koju bih mogao etiketirati kao najdražu, pišem zaista o svemu, a to „sve”, pre nego što poteče iz olovke, presvuče se u odelo sašiveno od situacija s kojima sam interagirao neposredno pre. Moglo bi se reći da život diktira priče, a ja samo dobro pazim na času.
Koji su Vam planovi za budućnost i koliko oni imaju veze sa Vašim pričama?
Ja sam već tu gde sam odavno nameravao da budem – nije bilo ni zaobilaznica ni prečica i kada pogledam unazad, ništa ne bih menjao. Volim biti uvek ovde i sad jer je to sve što imam, ali i malo zabaciti pogled u sutra te pozdraviti ovo „sad” i sagledati situaciju sa imaginarnih nekoliko godina života više.
Posle prve zbirke mojih umotvorina „Na tezgi godišnjih doba” stoji čvrsta namera profiliranja sebe kao romanopisca. Brdašce spektra reči jedne fantastične priče sve je bliže transformaciji u jednu čvrstu opipljivu formu i to je nešto na čemu radim već dugo vremena. Priče će se pričati jer priče, jednostavno, volim. U ljubavi smo.
Tekst: Anja Stanišić
Foto: Privatna arhiva
