Pred pojavom Jasne Jovićević ne možete ostati ravnodušni. Baš kao što nemate ni sekund vremena da zažmurite kada je munja, ona samo blesne i osvetli čitav krajolik. Niti imate vremena da stavite ruke na uši pred nalet oluje, jer nikada ne znate kada će se to desiti. Jasna Jovićević je kao taj silovit dodir prirode koji vas trgne iz uspavanosti svakodnevice i pokaže neku novu realnost.
Originalna i inovativna Jasna Jovićević svira saksofon, bas-klarinet, flautu i spacedrum. Diplomirala je na Muzičkoj akademiji „Franc List” u Budimpešti, a magistrirala je na Univerzitetu Jork u Torontu. Takođe je studirala muziku u Srbiji, Brazilu, SAD i Austriji, osvojila stipendije za programe Veneto Jazz – Italija, Banff Centre – Kanada, ArtsLink – Njujork Siti, OMI – Njujork i Djerassi Residency – San Francisco Artist in Residency programe kao i takmičenja u Milanu, Budimpešti i Ljubljani za svoje komponzicije i izvedbe.
Svoje performanse izvodila je po Evropi, SAD i Kanadi na raznim nacionalnim i međunarodnim festivalima. Snimila je nekoliko džez albuma, a „Invented reality” , „Zvuk ptica”,“Flow Vertical“ i „Informal Shapes“ su njeni samostalni albumi.
Sada živi u Srbiji, sarađuje s najvećim srpskim i međunarodnim umetnicima u muzičkim i multidisciplinarnim projektima. Ima dugogodišnje pedagoško iskustvo u nastavi na univerzitetu, radi kao predavač na Visokoj školi strukovnih studija u Subotici, ali uglavnom je zanima neformalno obrazovanje.
Kombinuje poznavanje muzike sa znanjem joge, prirode, fikologije i ekologije, sertifikovana je učiteljica hatha joge, s posebnim naglaskom na nada joga učenju, jogi zvuka. Danas ima svoj joga centar pod nazivom „Iskra Joga” koji se nalazi na jezeru Palić i tu vodi časove joge za starije osobe i srednju grupu hatha joge. Planira i časove za decu na kojima bi integrisala jogu i muziku.
Završila je treću godinu doktorskih studija na FMK, smer „Transdisciplinarne studije savremene umetnosti i medija” i trenutno piše doktorsku disertaciju na temu rodnog aspekta u džez improvizaciji. „U radu se bavim, kao prvo, reprezentacijom žene u instrumentalnom džezu, a kao drugo kritički razmatram rodnost same džez improvizacije koja je nastala kao rezultat društvene interakcije…”, otkriva nam Jasna Jovićević.
„Moj entuzijazam prema muzici se ne gasi; kad god sam uložila svoju ljubav i energiju, poverenje i posvećenost umetnosti, dobila sam nazad višestruko. Verujem da je poenta naći ono u čemu uživamo, jer je to i najkraći i najsigurniji put da dobijemo nazad i podelimo to sa drugima”, priča nam Jasna.
Na koji način si povezala muziku i jogu?
Kao saksofonistkinji, tehnike disanja su mi uvek bile primarne prakse. I ne znajući za vežbe joge, godinama sam tretirala sviranje saksofona i bavljenje muzikom kao tehnike rada na sebi. Da bi neko pravilno svirao saksofon, mora imati razvijenu svest o pravilnom položaju tela, kičme, kontrolu motorike, ali i usavršene metode disanja.
Takođe, da bi neko improvizovao, napreduje tako što razvija svest o svojim mislima i idejama koje se na kreativan način transformišu u zvuk. Trenutno komponovanje je po meni napredna tehnika muziciranja koja zahteva duboku pažnju, aktivno slušanje i razvijene strategije neverbalne komunikacije sa članovima benda.
Jedini način da zajedno sviramo i improvizujemo je da smo svi prisutni u ovom momentu, fokusirani samo na zvuk. Improvizovana muzika je apstraktna umetnost koja lako može podleći nerazumevanju ako napravimo samo jedan korak nepažnje tokom stvaranja.
Joga je meni došla prirodno, kao nastavak muzike. Nikada ih nisam delila kao posebne kategorije, već su se uvek dopunjavale. Nailazila sam na metode i joge i muzike koje su se preplitale, obogaćujući me i kao muzičarku i kao joga praktičarku. Asane i vežbe disanja su moje telo i instrument, a tehnike meditacije su kompozicije i improvizacija.
Možeš li nam opisati tehniku stvaranja i izvođenja muzike vođenu jogičkim tehnikama i praćenjem biosignala?
Već nekoliko godina razvijam nove metode komponovanja i izvođenja muzike inspirisane biosignalima. Upravo svesnost koja se zahteva u improvizaciji inspirisala me je da materijalizujem ono najapstraktnije u zvuku.
Ako su misli, duh i telo vibracija koja može da se izmeri, onda ta vibracija može imati i zvučnu vrednost. Kroz muzičko istraživanje na poetički način prikazala sam svoje viđenje sistema od sedam čakri, uz pomoć kvantnih stručnjaka, SCIO aparata i dugogodišnjeg istraživanja sistema joge koji su u vezi sa principom vibracije, zvuka i čakri. „Flow Vertical” je bio prvi veliki takav projekat na kojem sam mesecima radila.
Ishod naučnog i umetničkog istraživanja bio je album koji je izdat u Engleskoj sa FMR Records-om; sedam kompozicija koje vibraciono odgovaraju na sedam glavnih čakri, a efekat sviranja i slušanja te muzke je izbalansirano telo i um.
Tehnike nada joge (joge zvuka) bile su primarne prakse koje su me vodile kroz proces, uključujući osmonedeljni jogički retrit koji je zahtevao striktnu ajurvedsku ishranu, aromaterapiju i jogičke tehnike koje podržavaju balansiranje tela i uma po čakrama.
Kombinovanje metoda nauke i joge sa muzičkim stvaralaštvom omogućilo mi je da pristupim zvuku na inovativan način i osvežim svoj način razmišljanja i kreativnosti u autorskoj muzici. O ovom delu se može naći i moj naučni rad u Leonardo Music Journal-u.
Tvoj rad u Galeriji SANU u kojem si upotrebila biosignale za stvaranje muzike, odnosno, sonifikovala moždane talase majki i ćerki, kao koncept distribucije kolektivne majčinske brige za ćerke, bio je veoma zanimljiv. Možeš li nam reći odakle ideja i kako si sve to uspela da realizuješ?
Centar za promociju nauke iz Beograda izabrao me je za nacionalnu pobednicu 2019. godine na EU projektu „AI Lab” koji predvodi Ars Electronica Festival iz Linca. To mi je omogućilo da doprem i do biomedicinskih inženjera sa ETF-a koji su mi umnogome pomogli u neuronaučnom istraživanju rada.
„Sedim i brinem za nju” bio je muzički improvizovani eksperiment, fluidni proces spontane interakcije sa transdisciplinarnim pristupom istraživanja autentičnog umetničkog izraza uz pomoć neuronauke, tehnologije i društvene angažovanosti.
Kombinovanje metoda nauke i joge sa muzičkim stvaralaštvom omogućilo mi je da pristupim zvuku na inovativan način i osvežim svoj način razmišljanja i kreativnosti u autorskoj muzici
Nakon projekta „Flow Vertical”, gde sam koristila biofidbek sistem kao inspiraciju za novu metodu komponovanja, započela sam novo istraživanje, koje je zahtevalo monitoring moždanih aktivnosti EEG aparatima kao krucijalni element za strukturiranje muzičkog događaja. Okvirni koncept rada je neprekidna i beskonačna briga majke za svoju ćerku, koju sam predstavila kroz sonifikaciju moždanih talasa majki, konstantne brižne improvizovane pesme.
Tokom izvođenja, četiri majke nepomično su sedele na sceni, nasuprot meni. Podrvgnute su bile momentalnoj analizi moždanih talasa kroz monitoring EEG aparatom, koji je u real time-u merio njihove stres-reakcije na audio sadržaj koji sam puštala u vidu semplova (glasovi njihovih ćerki) i proizvodila tokom izvođenja.
Generisani signali moždanih talasa koje one proizvode sonifikuju se softverskom modulacijom, proizvodeći zvuke karakteristične za određene moždane frekvencije misli (beta, alfa i teta talasi). Dobijeni zvučni signali se čuju u performativnom prostoru, te pokreću interaktivnu komunikaciju između njihovih moždanih talasa i mog sviranja, međusobno se uvezujemo, komuniciramo i stvaramo zajedničku kompoziciju.
Ta muzika stvorena perpetualnom interakcijom između svih nas na neki način je prikaz stalne brige majki za njihove ćerke, a kolektivnom distribucijom se formira saosećanje među njima. U tom kontekstu se naglašava i društveni portret žene koji je u našem okruženju predodređen i sabijen u okvire patrijarhalnog društva.
Pre samog performansa je prethodilo skoro godinu dana neuronaučnog i muzičkog istraživanja u kojem sam uspela opet da proširim strategije stvaralaštva kroz nauku. Nekada je interesantno primeniti metode koje zahtevaju egzaktnost i preciznost nauke u apstrakciji i intuiciji umetnosti. Rezultat je u svakom slučaju kreativan i originalan.
Poslednji album je „Informal Shapes”? Odakle taj naziv, koja je inspiracija i poruka albuma?
„Flow Vertical” je bio sekstet sa gudačima i fagotom, performans sa EEG-om je bio solo, a „Informal Shapes” je tipičan free jazz trio album u čijem stvaranju sam jako uživala. Vratila sam se svojoj staroj praksi ali oplemenjenoj prošlim iskustvima.
Nakon projekta „Flow Vertical”, gde sam koristila biofidbek sistem kao inspiraciju za novu metodu komponovanja, započela sam novo istraživanje, koje je zahtevalo monitoring moždanih aktivnosti EEG aparatima kao krucijalni element za strukturiranje muzičkog događaja
Ksaveri Vojćinski, poljski kontrabasista, i Silvester Mikloš, peštanski bubnjar, kolege su sa kojima nastupam i sarađujem. Prošli smo već nekoliko turneja zajedno sa tim programom, a planiramo i nastavak, čim se stvore nešto lakši uslovi za putovanja.
Smatram taj trio kao vrhunac svog improvizatorskog rada, gde su poverenje, pažnja i hrabrost neophodni kvaliteti za stvaranje muzike. To je putovanje u nepoznato i kuraž koju dobijamo svakim pređenim korakom u novo je neprocenjiva. Album i naš program je van moje komforne zone, gde forme imaju drugačiji kontekst, a gde je sloboda na prvom mestu.
Koji je tvoj najnoviji projekat na kojem radiš i kako je na tvoj rad uticalo poslednjih nekoliko meseci?
Svi smo pogođeni poslednjih nekoliko meseci novom realnošću koju još ne znamo kako da prihvatimo i kako da se prilagodimo. Kao i ostale učesnike izvođačkih umetnosti, i mene je pogodila kriza identiteta kao muzičarke, čija je karijera preko noći nestala.
Živimo u neizvesnosti, a strah od nepoznatog je primarni strah. Kao i svaki put, da bih naučila i razumela, pribegla sam kreativnosti i muzici. Napravila sam novi muzički konceptualni rad koji se zasniva na psihološkom istraživanju etapa kroz koje prolazimo u situaciji visokog stresa, gubitka, odnosno u ovom slučaju, vanrednog stanja, pandemije i svih novih izraza za koje pre nismo znali.
Postavila sam šest glavnih psiholoških etapa i za njih pripremila jogičke i budističke meditacione tehnike kao protivotrov, koje direktno utiču na boljitak i rešavanje određenih psihičkih problema i reakcija. U tom kontekstu su nastale kompozicije koje su opet poetički prikaz i moje viđenje, i na neki način autobiografsko putovanje kroz vanredno stanje.
Sa odličnom ekipom muzičara snimljen je pre nekoliko dana album pod nazivom „Sounding Solitude” koji će do kraja godine biti i objavljen. To što nisam mogla da sviram, sarađujem i nastavim muzičko istraživanje kroz interakciju navelo me je da istražujem unutrašnje konekcije i pronađem sistem komunikacije unutar same sebe.
Šta je najvažnije što si naučila o sebi svih ovih godina traganja, rada na sebi, rada sa drugim ljudima?
Sve što radimo svesnog uma je rad na sebi. Nije važno čime se bavimo, šta tačno radimo, da li smo aktivni ili pasivni ako možemo osvestiti sadašnji momenat i ostati u njemu. Zahvaljujući muzici i jogi učim kako da kontrolišem um.
Improvizovana muzika me, ma koliko apstraktna i slobodna, uzemljuje u jedinu stvarnost a to je sad. U tome sam našla slobodu… od misli. A kada se desi momenat odsustva misli, nastaje čista kreativnost. Svirati sa drugim ljudima mi je vrhunac komunikacije gde reči i smišljene misli ne postoje.
Nekada je interesantno primeniti metode koje zahtevaju egzaktnost i preciznost nauke u apstrakciji i intuiciji umetnosti. Rezultat je u svakom slučaju kreativan i originalan
Kada je biće u tom stanju, kolektivna energija koja se stvori je puna empatije, osećaja pripadnosti i poverenja sa jedinstvenim ciljem – da se zajedno putuje i bude u zvuku. Najviše učim iz muzičke interakcije sa drugima, jer mi ti odnosi budu ogledalo i kroz njih dobijam sledeće zadatke i uvide.
Kako ti vidiš generacije koje dolaze? Koja je njihova najveća prednost?
Ubrzana evolucija, dostupnost informacijama i učenjima su karakteristični za ova vremena, što verujem da je veoma uzbudljivo vreme za življenje. Tolerantnije društvo, ljudska prava, a naročito prava žena, danas nam omogućuju da napredujemo, budemo svoji i ostvarimo ciljeve zbog kojih smo tu.
Važno je da smo svesni sebe i okruženja, da koristimo svoje pravo glasa i moći, da se izborimo za sebe i one koji to sami ne mogu, i da na kreativan način doprinesemo razvoju prvo sebe, a zatim i društva. Sloboda koju imamo nosi sa sobom i odgovornost, i svi mi nalazimo kanale, bilo da je to muzika ili nešto drugo, da ta sloboda bude manifestovana na najlepši i najrazigraniji mogući način.
Tekst: Jasmina Stojanović
Foto: Dalibor Danilović
