Živimo u vremenu u kojem brzo hodamo, govorimo, dišemo, jedemo, mislimo… U svoj toj trci sa vremenom, nerado ćemo preuzeti odgovornost za nemanje istog, sopstveni život i jednostavno bivanje, ali ćemo bez sumnje pronaći gomilu izgovora kojim ćemo potkrepiti sva naša „ja to ne mogu“. Razlog za to?
Polazim od sebe i poznajem samo jedan, a to je da nam je dobro dok smo ušuškani u svojoj zoni komfora. Zašto bi imali potrebu da bilo šta menjamo?! Već naviknuti i uvereni stavovima koje živimo, ne izlazimo iz zone ali kada se jednom nađemo u životnom ćoroskoku i konačno zakoračimo, svaki sledeći korak će se činiti kao da nikada nismo ni bili tu. Jedna od težih stvari jeste pronaći hrabrosti u sebi za taj prvi korak. Usuditi se. Naučiti da slušamo sopstvene emocije. Sa ovim godinama, svesni da smo prilikom učenja da vozimo bicikl padali, svesni tog udarca, suočeni smo sa strahom da nam se to i u ovoj situaciji ne desi. I onda linijom manjeg otpora neka nas tu gde jesmo. Možda samo u mislima savršeno zadovoljni životom koji živimo, možda nezadovoljni frizurom koju imamo, kilažom, poslom koji trenutno radimo….Jer ko će da se bori sa svim tim strahovima. Može to sve i bez nas, odložićemo za neku drugu priliku, neki drugi ponedeljak dok ne izgubimo iz vida svaku mogućnost da smo mogli nešto da uradimo za sebe, a nismo.
Ono što zaboravljamo je to da smo nakon svakog pada ustajali i kretali iznova i iznova. Da nas nije bilo sramota pasti, da nam nije bio potreban izgovor za odustajanje, odlaganje, da smo se inatili i želeli da budemo bolji, da smo uvek imali zid na koji ćemo se nasloniti ukoliko već nemamo nečiju ruku. I jesmo, uspevali smo. Dobro je s vremena na vreme podsetiti se toga, pronaći u sebi to dete i sa istom željom i voljom okretati točkove svog života. Bodriti sebe da u stvari možeš sve i da ne prepoznaješ nijedan izgovor. Nijedno „ne ide to meni“, „kako ću ja to“, „neka, ne moram“, „nemam vremena“…. Možda da ovog trenutka odložimo sve te izgovore, i poslušamo kako nam srce kuca kada su životne stvari koje nas se tiču u pitanju. Probamo, jer kako ćemo drugačije znati da možemo.
Osećate strah? Osećam i ja, dok pišem ovo, jer upravo izlazim iz svoje zone, ali je to dobro jer kako kažu dok smo unutra nema napretka.
