Sunce nam ovih dana mami osmehe i dobro raspoloženje. Septembar lagano odmiče dok se mi psihički i fizički pripremamo za nešto hladniju svakodnevicu, duge rukave i oktobarske kiše. Već unapred, sa malo entuzijazma, najavljujemo testiranje naše izdržljivosti. Promenu temperature našeg raspoloženja. Vreme tutnji, a mi kao da nismo toga svesni. Ili možda jesmo, ali uljuljkani u tom brzom vozu nemi smo posmatrači onoga što nas okružuje, dok nam telo vrišti „ima izlaz, ja bih dole“.
Dani se čine kao da im se samo početak razaznaje i baš kao u filmu „Groundhog Day“ svi mi pomalo igramo Bilovu ulogu i živimo taj jedan dan iznova i iznova. Programirani da uvek u isto vreme čujemo alarm, otvaramo oči, jedemo istu hranu, susrećemo iste ljude, pričamo iste priče, imamo iste obaveze, brige oko istih stvari, osećamo isti umor. Čini se kao da dani nemaju kraj. Po inerciji živimo trivijalnost. Zaboravljamo koliko nam je značajan svaki trenutak i u svemu tome zaboravljamo da inhaliramo kiseonik u pluća. Održimo se živima, u svakom smilu.
I nema ništa loše u trivijalnom sve dok u njemu ne pronalazimo čudesno, jer kao što kaže Andersen „ceo svet je pun čuda, samo smo mi navikli na njih pa ih nazivamo običnim stvarima“. Tako je i naša svakodnevnica na izgled samo obična, sve dok ne otvorimo širom oči i ne shvatimo, do nas je. A za dobro poznati beg iz iste, malo je dovoljno. Uvek može biti lepša i sadržajnija, pod uslovom da dišemo punim plućima.
Ako ima istine u mudrosti da se po jutru dan poznaje, a ima, znamo odakle da počnemo. Sa zahvalnošću da smo se ovog jutra probudili. Zvuči kao kliše, znam. Ali istina je da nam život, poslednje dve godine, nameće bitnu lekciju: Bez zdravlja smo niko i ništa. Zar nam treba veće čudo? Još uvek nismo svesni toga, ponekad. Što je možda i glavni razlog što dane uzimamo zdravo za gotovo. Kao što svako jutro pažljivo biramo šta ćemo obući, uklapamo boje, tako birajmo da će nam baš današnji dan biti najbolji i živimo ga. Uživajući u prvoj šolji čaja ili kafe, bez razmišljanja o nedostatku vremena i hoćemo li i kada sve postići. Bez pritiska i užurbanosti. Divna vest, koju svi znamo, nismo svemogući i ne moramo sve. Za promenu, umesto kostiju, krvi i mesa, budemo ipak nešto više.
Zato pažljivo pri nabrajanju svih onih dnevnih „to do“ obaveza. Baš poput odlaganja letnjih stvari, odložimo sve one nepotrebne obaveze u fioku. Ništa preko mere, preko volje. Bitno je da znamo šta su nam prioriteti, i da u svemu što radimo pronalazimo ljubav i sreću. Između svih obaveza i poslova, potrage za vremenom, pronađemo senku hlada za sebe, svojih pet minuta tišine povezivanja sa sobom. Vreme za predah, svaki put kada umor zakuca na vrata, u kojem se minuti i otkucaji srca broje nešto sporije. Uradimo svakog dana bar nešto za sebe, za druge. Radost je zarazna, a dobro se dobrim uvek vraća, tako kažu.
Dovoljno da se resetujemo i primetimo da nema potrebe za brigu oko stvari koje se nisu još desile, niti što sunce manje greje, kiša pada, i što su dani tmurniji. Bitnije je ono što se dešava u nama i što ćemo sa sobom poneti u novi dan.
Sitnice su te koje našu svakodnevnicu boje u posebno, čine da svaki dan, iako isti, je u stvari drugačiji. Učite se da prepoznate te iskrice, koje nam svakodnevno signaliziraju da nema običnih dana, običnih života i običnih ljudi. To što danas niste skočili padobranom, obišli svet, dobili na lutriji, ne znači da ste uzalud protraćili dan i da ste u čeljustima svakodnevnice.
Volite svaki dan vašeg života i udahnite ga, kao što rekoh, punim plućima.
