O tvojoj snazi obučenoj u laganu tkaninu ležernosti i mekoće drugi bi mogli pisati stihove.
Bila bi to pesma o ženi koja trči sa vukovima sa licem zaigrane devojčice, u susret boljem danu iako su joj leđa pokrivena stenom.
Ili o devojčici što u stomaku nosi hrabru ženu i rodiće je kad život dokaže da je takvih sve manje.
Breze u noći mogle bi pevati o tvojoj lepoti koja se nitima mesečine iz tvojih očiju hvata za reku i premazuje njeno telo srebrnim sjajem pretvarajući je u ogledalo majke Prirode.
Reke su tvoje sestre. U vama se grči, rađa i ponire život koji se okupan i željan sunca vraća na obalu.
U tebi se mreste mnoge želje koje poneki iskusni alas lovi da bi se divio, a potom ih vraća u tvoje dubine znajući da to što si ti ne može stati ni u kakvu mrežu, pa bila ona i od nežnih vlati trave. Jer si svoja, neuhvatljiva i večna.
Tvoje se lice utkalo u svaku dolinu koju sa visine meki oblak čežnjivo gleda. Kiša koju ti šalje ruke su kojima miluje tvoju spremnost da budeš meka i nežna kao latice cveta sa kojih žedni piju jutarnje kapi.
Daleka si a topla kao sunce, kao san o mladosti koja nije htela ni u obrisima pokazati ono lice koje će vreme oslikati… Mladost koja nije znala da je i to izmenjeno lice lepo.
Jer bila je tek platno za božanstvenu sliku života u čijim se naborima, linijama, senkama i reljefima krije prava lepota žene.
U linijama tvog zrelog osmeha koji posmatračevom srcu vraća ritam za ples.
U uzbudljivom reljefu tvog glasa dok pričaš o sitnicama jednog običnog dana koje su pomilovale tvoj krvotok.
U naborima tvoje, malo duže haljine nego inače, bivša devojčica idalje čuje muziku za ples.
U treperavoj igri svetlosti koja podseća na suzu, tu na ivici tvojih očiju iz kojih nikad nećeš prestati da odašiljaš srebrne snopove kao spas u tamnoj noći. Žena svetionik.
Svakodnevni ples tvojih svemogućih ruku koje ne štediš, iako umorne od davanja, jer srce ne zna za dosta.
Retke senke na obalama tvog lica koje dokazuju trijumf svetlosti, nikako mrak.
Tvoja uspravna kičma kao stub odlučnosti da ne pristaješ na stvarnost kakvu oblikuju drugi, već po svom jedinstvenom kalupu u koji spustaš svoje principe i strasti – što skupa čine dostojanstvenu ženu. Uvek osetljiva i za druge kojima su okrenuli leđa oni sa kičmom od gume…
Pa tvoj širom otvoreni pogled iz koga kulja nabujala snaga koja ti ne daje da ostaneš zatvorenih usta kad svi zaćute na nepravdu sveta.
Tvoja nežnost dok budiš zaspale čežnje svog bića i raduješ im se kao prvi put.
I opreznost dok uspavljuješ one druge jer znaš da su bezbednije na obalama snova, van svakog zla.
O tvojoj lepoti mnogi bi mogli pisati stihove.
Ali se ne usuđuju jer misle da je taj neispisani papir bolje iskoristiti za brodove u reci, jer možda tako brže stignu do luke… Ti večiti čuvari reka, nemirni dečaci ipak se ne zadržavaju dublje od površine baš kao njihovi čamci od papira…
Ali ne mogu bez tvoje reke, i njenih obala.
I ti dečaci će postati ljudi, ali to ćeš prepoznati u njima tek kad i sama prerasteš to stakleno zvono i razbiješ svoju neslobodu.
Sopstvena poruka u boci, igra traženja u dubinama okeana. Kad budeš razumela zapise ispod staklene i krhke površine, stopićeš se sa okeanom i moći ćeš da prepoznaš veličinu ljubavi koja sve prevazilazi …
Tebi,
Najvoljenija ženo.
Fotografija: Pinterest
