„Kad sednem da bih napisao neku knjigu ne kažem sam sebi: Sad ćeš stvoriti umetničko delo. „
Reči poznatog pisca Džordža Orvela, kojeg su proslavili romani, preterano kićenim odlomcima, „1984“, „Životinjska farma“, „Samo nek aspidistre lete“, „Burmanski dani“ i „Niko i ništa u Londonu i Parizu“.
Ukoliko ste bili u prilici da pročitate neku od navedenih knjiga, onda znate o čemu pričam. Ako se ipak ubrajte u preostale, koji nisu, imate moju toplu preporuku.
Još odavnina ljudi su imali potrebu da pišu, iznose svoje stavove, lične doživljaje, emocije, dele svoja iskustva. Takođe je, uvek bila, prisutna i želja za pričanjem priča, prepričavanjem napisanog, izmišljenog, bliskih dogadjaja. Reč, kao moćno oružije koja je izvor snage ličnosti, dobrih međuljudskih odnosa. Bilo da smo profesionalci ili amateri, svi smo se u nekom trenutku latili pera, pisali za druge ili za sebe. A pisanje zaista ume da bude divno, bar meni pričinjava zadovoljstvo.
O tome zašto pišemo, Orvel izdvaja četiri glavna motiva.
P U K I E G O I Z A M
Želja da se prikažete pametnim, da se o vama govori, da vas se sećaju i posle smrti, da se iskažete pred ostalima koji su vam se posprdno podsmevali u detinjstvu, itd, itd…Laže svako ko kaže da to nije njegov motiv, i to vrlo jak. Taj motiv nalazimo ne samo kod pisaca, nego i kod naučnika, umetnika, političara, advokata, kod poslovnih ljudi koje prati uspeh – ukratko, on je svojstven celoj kremi ljudskog društva. Velika većina ljudi nije sebična i kad pređu tridesetu odriču se ličnih ambicija, u mnogim slučajevima zaista ih napusti svaki osećaj da su uopšte neko i nešto – te žive uglavnom za druge ili ih jednostavno samelje prenaporan rad. A uz njih živi i manjina nadarenih, svojeglavih ljudi koji žele svoj život da iskoriste do kraja, a pisci pripadaju tom soju ljudi. Ozbiljni i pravi pisci, usudim se da kažem, svi su uglavnom sujetniji i egocentričniji nego novinari, mada su manje pohlepni za novcem.
E S T E T S K I E N T U Z I J A Z A M
Zapažanje lepote u spoljašnjem svetu ili, s druge strane, u rečima i njihovom valjanom sledu. Užitak u uticaju jednog zvuka na drugi, u sažetosti dobre proze ili ritmu dobro sročene priče. Želeti da se podeli jedino iskustvo koje smatramo vrednim i koje ne bi valjalo ostaviti neizrečenim. Estetski motiv je vrlo slabašan kod mnogih pisaca, ali čak i pisac pamfleta ili udžbenika upotrebiće svoje omiljene reči i izraze koji mu se dopadaju iz neutralističkih razloga, ili se može zainatiti i odlučno zahtevati određen tip slova, određenu širinu margine i slično. Osim železničkog voznog reda, nijedna druga knjiga nije bez estetskih vrednosti.
I S T O R I J S K I P O R I V
Želja da se ljudi i događaji spoznaju u pravom svetlu, da se iznađu istine i da se sačuvaju za potomstvo.
P O L I T I Č K A S V R H A
Ovde reč „politika“ upotrebljavam u najširem smislu te reči. Želja da se svet uputi u određenom smeru, da se utiče na ideje drugih ljudi o vrsti društva za koje valja da se bore. Ponovo, nema te knjige koja nije oslobođena političke pristrasnosti. Mišljenje da umetnost ne sme imati veze sa politikom, takođe je politički stav.
