Da li postoji kulturni život u ruralnim sredinama? Koliko je bitno da postoji? Ko ga kreira? Ko ga podržava?
Kulturni pad nacije
Oni koji su imali priliku da stasavaju (ili žive) u ozloglašenim 90-tim, bili su svedoci totalne devastacije kulture u svakom mogućem smislu.
Umetnost skrajnuta i ponižena pojavom “stvaralačkih karikatura”. Uljudno ponašanje, lepe reči i pristojnost zamenjeni demonstracijama materijalne nadmoći. Religija obesmišljena. Iskorišćena za nešto što ni jedna vera ne propagira, jer svaka religija na ovom svetu podržava ljubav i poštovanje. Jezik i sva njegova lepota i zvučnost iskorišćeni za propagandu i opštu negaciju ljudskosti. Narod razoren. Filozofija ismejana. KULTURA DEVASTIRANA.
U jednom takvom sistemu još jače su pogođene seoske sredine. Zaboravljene. Većim delom napuštene. Stavljene na samu granice egzistencije.
Kreatori sopstvene kulturne stvarnosti
Da, pali smo. Ali svaki pad je početak uspona. Vratimo se u ovo SADA. Sadašnji momenat. Od devetesetih pa do današnjeg dana mnogi divni ljudi su davali sebe da bi doneli promenu. Da bi svojoj deci i budućim generacijama obezbedili bolji, kulturniji, srećniji život.
Da se razumemo, ovo je najteža bitka. Mnogo je spoticanja, jer život sa kulturom je “osvešćeni” život. Kapitalizmu ne trebaju osvešćeni. Zato je ta borba tako teška.
Pobeda je neizvesna, ali dostižna, kada se sakupe ljudi koji imaju isti plemeniti cilj. I ta energija nosi plemenitost po gradu, selu, zaseoku. U selima je, ipak, malo teže.
Dok gradovi tokom svih ovih godina imaju sedišta kulturnih institucija koja su radila, bez obzira na poteškoće, u selima je dugo bilo na snazi zatvaranje Domova kulture, koji su bili stecišta umetnosti i tradicije u neka davna vremena.
Ispričaću vam priču o jednom takvom selu. O selu koje 40 godina nije imalo Dom kulture. Nije imalo KUD ili udruženje koje bi okupilo mlade i ponudilo im kvalitetne sadržaje. Priču u kojoj sam imala priliku da, na veliko zadovoljstvo, učestvujem.
Kako je sve počelo?!
Pre nekih šest, sedam godina, kao saradnik u predškolskoj ustanovi sam sa direktorkom radila na pokretanju manifestacije “U susret vaskrsu.” Ideja je bila da se deci iz seoskih sredina da mogućnost da kreiraju kulturni sadržaj i budu učesnici na manifestaciji, dok bi deca iz gradskih sredina bila u “službi” posmatrača. Zašto? Manifestacije koje smo do tada realizovali, uvek su se dešavale u gradu. Gradske grupe su brojnije. Publika koja je dolazila da gleda gradsku decu je, takođe, bila brojnija, jer su u mogućnosti da dođu svi članovi šire porodice. Dakle, nastupi dece iz gradskih sredina su bili bolje propraćeni i više zapaženi, s obzirom na veću brojnost.
Manifestacijom u selu smo želeli da stavimo akcenat na decu iz seoskih sredina. Da ih stavimo u fokus i damo im šansu da se pokažu.
Na žalost, sama ideja nije dobro prihvaćena među vaspitačima sa obrazloženjem da je to “diskriminacija”. Manifestacija je posle par godina ugašena, a deca iz seoskih sredina su izgubila mogućnost da budu nosioci programa.
Ipak, iz cele ove priče se rodila jedna divna saradnja. Kroz učešće dece iz sela Virine, upoznala sam i roditelje dece. Među njima i Dragana Marinkovića koji je pokazao veliko interesovanje da ovu manifestaciju održimo u njegovom selu. I bi tako….
Inicijativa… Tu je…
Ideja o organizovanju manifestacije u selu Virine počela je rapidno da se ostvaruje. Uključili su se predstavnici svih slojeva (mesna zajednica, crkveni odbor i predškolska ustanova u kojoj radim). Pozvani su predstavnici kulturnih institucija koji su ponudili svoj program. Kao dan održavanja odabran je veliki hrišćanski praznik Lazareva subota. Selo je u potpunosti pravoslavno i sabranje se najčešće odigrava u crkvi, pa otuda i ova ideja. Uključili smo i školu. Veliku ulogu je odigrala i dijaspora svojim prilozima i aktivnim učešćem. Program je formiran.
Ideja je bila da deci pokažemo koji su to kulturni sadržaji u kojima mogu da učestvuju. Da probudimo želju meštana za formiranjem udruženja koje će se baviti kulturom u selu. Kako je izgledao taj prvi susret i prvo dešavanje, možete da pogledate na sledećem linku, u prilogu lokalne televizije koja nas je podržala. https://www.youtube.com/watch?v=gGU1B3Ehcgk
Akcija uspela. Ovo dešavanje je iniciralo formiranje Društva za očuvanje kulture i tradicije Virine. Društva koje je stvorilo prostor za umetničko delovanje i podržalo umetnički izraz dece. Podržalo decu u samom razvoju ličnosti. Društvo u kome učestvuju svi. Meštani, crkva, dijaspora. Zajedno.
“Umetnički direktor” je gospodin Vladan Vučković, koji je i koreograf KUD-a. Vladan je formirao i udruženje u svom mestu, Zabregi.
Jedna od prvih manifestacija novonastalog društa, bio je Sabor folklora. Imala sam priliku da uzmem učešće u organizaciji i realizaciji ovog događaja, sada već kao član Društva za očuvanje kulture i tradicije Virine.
Nije to SAMO manifestacija. To nije program na koji smo navikli. Cela priča ima mnogo veću težinu. Znači mnogo više.
U organizaciju prvog sabora uključili su se i udruženje i crkva i dijaspora. Svako na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima.
Žene iz sela su spremale posluženje. Zamislite 8 metara dugačkih stolova punih slatkih i slanih poslastica. I ljude koji gledaju program, dok se služe tim poslasticama. Sve je mnogo opuštenije i nekako više “domaćinski”. Osećate pripadnost. Delić te atmosfere možete da pogledate na linku, https://www.youtube.com/watch?v=D08048SB3ZA&t=44s
Ta pripadnost je preduslov za zdravu ličnost dece i mladih. Ta podrška je ono što je neophodno srpskom selu, koje je sve interesantije, i nama i strancima.
Nastavak tek sledi…
Ovo društvo nastavlja da ispisuje nove stranice istorije sela. Uz povremene trzavice uslovljene temperamentom meštana (taj temperament i sama posedujem, jer preko bake “nosim” genetiku Virina). Društvo se širi na likovnu umetnost, sport. Daje deci više mogućnosti.
Na samom kraju, možemo da zaključimo da kultura i tradicija u selu može da postoji sve dok ima onih koji su voljni “da povedu kolo”.
Foto: Arhiva Društva za zaštitu kulture i tradicije Virine
