Iako se o njoj dosta piše, govori i čita, i dalje je neiscrpna tema, nikada dovoljno ispričana. Da, reč je o ljubavi. Pa i ovih par redova posvećujem njoj, kao podsetnik da smo satkani od nje. Da njena prisutnost u nama daje životu smisao.
Da bi bili sposobni da volimo druge, kažu prvo moramo voleti sebe. Odavde sve naše putešestvije počinju. Da bi negovali i gradili ljubav prema drugima, moramo započeti ljubavlju prema sebi. Zašto je to tako? Jednostavniji odgovor od toga da čovek koji je sposoban da voli osećaće se dobro kada voli nemam. I to je cela istina.
Često zaboravljamo da smo vredni ljubavi i da se zapitamo volimo li sebe i šta sve nazivamo ljubavlju. I sada da uzmemo papir i izlistamo sve naše vrline i mane, čega bi bilo više? Nerado ću pretpostaviti da je lakše mane nabrojati, jer svi umemo da budemo kritički orijentisani prema sebi. Ukoliko ih sebi svakodnevno ponavljamo, slušamo unutrašnji glas koji osuđuje i uveravamo sebe tražeći u drugima ko smo, nije neuobičajeno što nam je za nabrajanje vrlina potrebno vreme. Imamo li ih uopšte? A trebalo bi da je upravo suprotno.
Imam jednu neobičnu naviku da kada mi neko uputi kompliment ne umem da kažem hvala, čak ni iz pristojnosti. Umesto zahvalnosti, po automatizmu, kao da se branim, pronalazim hrpu argumenata kojima ću ubediti suprotnu stranu da to nije baš tako kao što izgleda. Neki bi rekli, ne umem da se ponašam u tim situacijama. Težim promeni, učim se zdravoj sebičnošću koja obuhvata samopoštovanje i ponos zbog onoga što jesam. A čim smo spremni da se menjamo kako bi bili najbolja verzija sebe, podrazumeva se da volimo sebe. Dese mi se dani, a verujem i svima, da izbegavam susret sa ogledalom, jer moje fizičke nepravilnosti izranjaju u odrazu. I priznajem, u trenutku mi se ne svidi ono što vidim. Moja kosa nema zdrav sjaj, primećujem višak kilograma na pojedinim delovima tela, nove borice, setim se svih drugih za koje mislim da imaju to nešto bolje.
Sve dok se dobro ne zagledam u oči, utišam misli i moj odraz se menja. Znamo svi reči „Oči su ogledalo duše“. Ima istine u njima. Ne znama kada ste se vi poslednji put zagledali u svoju dušu i otkrili ko ste. Podsetili sebe da takvi kakvi jeste ste dovoljni i prihvatili sebe, znajući da vas ne određuju vaše nesavršenosti, znajući da savršeno ne postoji, uvereni da zaslužujete ljubav. Da niste i ne možete biti niko drugi, osim vašeg autetičnog Ja.
Svako od nas u sebi nosi nepresušene zalihe ljubavi. Kadkad ljudi toga nisu svesni ili nisu naučeni. Zabluda je što teže ljubav da pronađu u drugome, želeći da dobiju ljubav, da budu voljeni po svaku cenu. Misle da će tako pronaći slobodu da savladaju svoje strahove i nesigurnosti. Možda privremeno.
A sasvim je dovoljno da se duboko zagledaju u sebe i u bašti svojih misli dopuste ljubavi da se izrazi u svom punom sjaju, kroz nežnost i saosećajnost prema sebi, kroz samopoštovanje, kroz prihvatanje svih emocija i emotivnih stanja, bez osuđivanja, bez kritikovanja, bez upoređivanja, birajući da tu ljubav koju imaju pruže drugome bez očekivanja ičega zauzvrat, zato što ih to usrećuje. Jer to je sloboda. To je užitak. To je zadovoljstvo. Smisao življenja.
I dok pišem ovo, na pamet mi pada priča koju sam nedavno pročitala i koja je došla u pravom trenutku kao inspiracija i potvrda svih mojih razmišljanja o ljubavi ovih dana. Delim je sa vama kao podsetnik da se zagledate u sebe, obećate sebi da ćete cvetati svakog dana i da ćete zalivati sebe ljubavlju.
„Kralj odlazi u vrti i vidi da drveće, grmovi i cveće venu. Hrast mu kaže da je usahnuo zato što ne može premašiti bor po visini. Onda ode do bora što je pao zato što na njemu ne rađa grožđe kao na vinovoj lozi. A vinova loza je svela jer ne može da cveta kao ruža. Ruža je plakala zato što ne može biti jaka i stamena poput hrasta. Zatim naiđe na freziju u punom cvatu. Kralj je upita: – Kako si tako lepo procvetala usred ovog sparušenog i senovitog vrta? Cvet mu odgovori: – Ne znam. Možda zato što sam oduvek mislila da hoćeš frezije budući da si me zasadio. Da si hteo hrast ili ružu, zasadio bih njih. I onda sam rekla sebi: Pokušaću da budem najlepša frezija na svetu.“
Budite poput frezije iz ove priče.
