U zadnje vreme, situacije su mi pokazivale kako raščlanjavanje na sitne komade ne vodi mudrosti nego komplikaciji, umoru i teretu. I kako sva ta mudrost zapravo leži u jednostavnosti koja je pola zdravlja ovog novog doba. Biti jednostavan ne znači naprosto biti lastiš prema svemu, biti samo strpljiv, staložen, ne tražiti i ne ići velikim koracima. Biti jednostavan znači biti sposoban da sve ono što eksplicitno znaš o nečemu, spakuješ u kutiju tako da ona može da se zatvori kada je potrebno.
U želji da što bolje razumevamo stvari, više i proučavamo svoje odnose, tuđe odnose, sve oko nas… Ponekad to vodi dubiozi kojoj ne možemo da se odupremo. Dubioza vodi još dubljoj dubiozi na kraju koje se može napipati samo briga. A briga je gadna. Ako je dovoljno porasla, ume da opseda, da destabilizuje. To je ona blanko zabrinutost oko života.
Zato rešena da promenim perspektivu, udarih kontru. Hajde da pokušam da pojednostavim život. Da iz drugog ugla posmatram i da jednom probam čuvenu islandsku mantru „Þetta Reddast“, koja kaže „nemoj mnogo da brineš, sve će biti dobro.“
Kako je briga samo jedna nematerijalna manifestacija straha, sad bi verovatno stara ja rekla „potražite čega se to zaista plašite unutar sebe, pa će vam suočavanje otkloniti brigu.“
Ali hm… opet raščlanjavanje. Opet introspekcija, samoposmatranje sopstvenog jastva. Opet potreba za metafizičkim metodama traženja istinitog sebe. Ovaj put, presvučena u drugom maniru, obraćam se jednostavnijim pristupima. Za stvari koje su „ovozemaljske“, dopuštam sebi luksuz da ih ne čačkam, šapatom ću reći, da ih pomalo ignorišem. Dozvoljavam stvarima da nekad prođu i mimo mene, bez prevelike buke. Promišljanje out of the box ponekad je – ne promišljati.
Jedan stari prijatelj mi je davno rekao: „znaš, neki ljudi kada nešto kažu tu nema pozadine. Kažu ti i to je baš to, ništa iza toga.“
Mene su ubijale reči, a nisu bile prejake, ja sam ih takvim pravila. Ja sam pravila te lavirinte i rebuse u svojoj glavi. Pomislih, da sam imala toliko energije i inspiracije za ekspresiju drugih talenata, bar bih se poštedela glavobolja.
Mislim da me to i uplašilo. I zato sam prestala sa tegovima i opterećenjem. Shvatila sam da mi u duhovnoj praksi nisu potrebne dodatne mentalne bučice za iskorake. Telo uvek daje neke signale kada duh napravi disbalans u njemu. Nisam patila ni od kakvih ozbiljnijih zdravstvenih problema, ali sam poželela da tako i ostane. Dok sam ovde, ovo telo mi treba. Negde pročitah da preterana intelektualizacija može zakloniti obrasce instinktivne prirode. A bez instinktivne prirode hodamo bez mape u rukama. Zbog toga sam trampila ludilo analiziranja za ludilo kreativnosti.
Sebi, a tako i drugima, trudim se da pojednostavim život i svedem ga na pravu meru. Nisam ravnodušna, samo sam prestala da se komplikujem, da se rasipam tamo gde posle ne mogu da se sakupim.
To nije život bez ambicija, bez strasti, naprotiv to je način uštede i čuvanja sebe za nešto veće i bolje. To je Mindset. To je način ostvarenja...
