Uhvatim sebe ili mi se često desi da čujem druge kako imaju sjajnu ideju, kreaciju, viziju, san…Ali se na glagolu „imati“ sve završi. Sakrijemo se negde iza tih priča, bez vere u moguće, bez delanja, uglavnom igrajući na sigurno. Naša dobro poznata zona komfora iz koje ne iskoračujemo. Ako se vodimo onom da se na kraju ne kajemo zbog stvari koje smo uradili, već suprotno, zbog onih stvari koje nismo, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da se prepustimo. Zvuči zastrašujuće i ne baš lako, ali je tako samo u početku.
Zašto prepuštanje?
Zašto da ne? Bolji razlog od osećanja radosti ne poznajem. Zadovoljstvo jer se borimo za našu viziju. Osećaj slobode da budemo ono što zaista jesmo, osećaj smisla, nalet adrenalina i energije da delamo. Pa kako početi? Svakodnevno postavljamo ciljeve, ali nije dovoljno da oni ostanu samo zapisani na stiker papiriću, okačeni na vidno mesto. Uvek je pravo vreme da donesemo odluku i delamo, jer to je ono što podrazumeva prepuštanje. Suština samog čina je u postavljanju pitanja o nečemu što želimo da saznamo time što se prepuštamo, razmišljajući koje korake možemo da preduzmemo postavljajući sebi rok ili nekoliko rokova. Jednostavnije, želimo, na primer, da napišemo knjigu u toku godinu dana, prepuštanje bi bilo da ove nedelje napišemo članak, objavu na blogu, da saznamo šta ima odjeka, šta odgovara našem radu. Bez odugovlačenja, čin opisan jednom rečenicom i rokom od jedne ili dve nedelje.
Delotvorniji smo kada se prepuštamo. Ne čekamo savršeno i da se sve kockice slože, ne oslanjamo se na izgovore „ne mogu da uradim a bez onog b, a ne mogu da uradim b bez onog a“. Ne odlažemo, na taj način dolazimo do suštine onoga što želimo. I način našeg razmišljanja se menja od „želim“ u „radim to“.
Problem jeste motivisati se, naterati sebe da se pokreneš. Ali prepuštanje upravo tome i služi, da bi se naterali na delo. I samo po sebi bi trebalo da ima nameru učenja, bez obzira na ishod, a svaka povratna informacija koju dobijemo može nam puno toga otkriti i možemo je okrenuti u našu korist, sve u svrhu učenja.
Normalno je da se prepuštanjem razotkrivaju strahovi. Dobro poznati strah od neuspeha, promena, da li smo dovoljno dobri. Prepuštanje nije prizvalo te strahove, oni su tu sa nam još dok nam se javila vizija, ideja i upravo su nas oni terali da igramo na sigurno. Prepuštanje ih izvlači na površnu, na nama je da se izborimo sa istim, utišamo ih i ukrotimo.
Zašto se ne prepuštamo?
Iako prepuštanje ima svoje benefite često se odupiremo. Ponekad nam nedostaje hrabrosti da naglas izgovorimo, podelimo svoje vizije, jer smatramo da nisu dovoljno dobre, završene, moguće, čak i smešne. Zastrašujuć je taj sudar sa realnošću, nesigurnost da li su naše vizije zaista ono što smo želeli da živimo. Sa druge strane svi ti strahovi koji nas koče, naša nespremnost da učimo i delimo sa drugima iskustva, osećaj nelagode.
Sve što je bitno je da se odvažimo, donesemo odluku i delamo. I ono najvažnije, što je možda i najpoželjnije da znamo, da ukoliko ne prođe onako kako želimo, nismo gubitnici.
