Taj osećaj kada odmah nakon učinjenog koraka znate da je bio pogrešan, mučan grč u srcu od koga kao da se parališete i sve peče iznutra, pali se alarm, detektovana je povreda drugog lica za koju ste odgovorni vi lično – to vam poručuju vaš stomak, srce i razum napokon ujedinjeni i složni. Sada, nakon što je mleko već prosuto. A gde je bio taj glas sloge časak ranije da nam kaže, nemoj! Zastani, mi bismo da ti kažemo nešto važno, činiš grešku odlučiš li se na taj korak, skupo će te koštati. Ali izostao je. I ne zna se odakle se javio impuls i neodoljivi poriv da to ipak izustimo, napišemo, uradimo. Da li je posledica autopilota koji nas vodi onda kada isključimo um i srce, onda kad nismo pristuni i svesni svojih dela i reči, kad radimo po automatizmu što često ne garantuje ispravnu putanju kretanja.
„Vežbaj da staviš pauzu pre nego što kažeš reči osude. Pauzu pre donošenja zaključaka. Pauzu pre nego što odreaguješ burno i kažeš ili uradiš ono zbog čega ćeš zažaliti“
I sada smo suočeni sa čitavim unutrašnjim parlamentom, većem koje čine razum, srce, strpljenje i iskustvo, sada nas procenjuju i javno argumentuju svoje tačke osude. Ti glasovi su nesnosni, želimo da pobegnemo iz sopstvene kože, probudimo se iz ružnog sna i zaboravimo na sve što se desilo. Ali proces je ipak u toku, sudija je strog i stavlja na nas neizdrživu težinu lanaca bez izgleda na pomilovanje. Ima li pravde u unutrašnjem sudu, ima li nade za zarobljenika koji je učinio delo iz nehata, bez predumišljaja povredio drugog. Ima li načina da izbegnemo taj Proces, u kome smo i sudija i optuženi.
Ljudski je osetiti ukus sopstvenog otrova, ili nije? Možda je to naš odbrambeni mehanizam koji nekad loše proceni situaciju pa se okrene protiv pogrešne osobe i na kraju protiv nas samih. Osetimo sopstvenu toksičnost, sopstveno zlo, gorčinu i žuč, grešku u vlastitom sistemu odbrane. Nekad je zaista do nas. Nekad je stvarno problem u nama. Nekad smo loše izmerili svoje dimenzije, uzimali za meru dužinu senke u vreme izlaska sunca, kad je najduža, pa se prevarili zamišljajući da smo veliki. Ali, znate šta? Dobro je ako to priznamo, ako to uvidimo i osvestimo. Dobro je ako se iskreno pokajemo i izvinimo, pokažemo da nam je stalo, da smo čovek, a ljudski je grešiti. Ako shvatimo gde smo pogrešili, zašto se to desilo i na taj način otkrijemo novi oblik unutrašnje slagalice i stavimo ga na svoje mesto, slika će postati jasnija, šira i sa nje ćemo čitati poruku. Bliže smo sebi.
To je razlog da nastavimo da usavršavamo sebe, da tragamo za odgovorima, da kažemo sebi da nismo manje vredni ako imamo loše postupke, nismo krivi ako smo u nekome izazvali bes, ljutnju, negativnu reakciju. Ne treba da mrzimo sebe zbog toga, i taj neko je nekada bio u sličnoj situaciji, znate zašto – jer je čovek. Ali imamo moć da sve preokrenemo iskrenošću i dobrotom. Postoji popravni ispit, samo se treba potruditi da se dobro pripremimo za njega, da ne trošimo tuđe vreme u pukom, ispraznom izvinjavanju i pravdanju. Izvinimo se sa ljubavlju, pogledom oči u oči, raširenih ruku i uma. Budimo bolji, neka to bude glavna poruka svega. Budimo bolji. Rastimo, prerastimo malodušnost, samoprezir, samoosudu, manjak samokontrole. Rastimo toliko da otrova ostane samo u tragovima, samo za najnužnije situacije, one od kojih zavisi čast i obraz. Neka to bude otrov zadat nesavršenom prirodom čoveka, poput pčele koja ga koristi jedino u samoodbrani, ali taj otrov koji može i da leči, jer nekad zaista loš potez povuče niz dobrih, pa shvatimo dubinu odnosa sa drugim, osetimo sav kapacitet za jačanje te veze. Jer kako bismo inače znali koliko nam je do drugih stalo i njima do nas ako nismo uvideli u kojoj meri prihvataju naše slabosti. Nekada to bude brže nego što ih sami prihvatimo.
Možda su greške u stvari prilike. Da vidimo gde smo sada, da shvatimo svoju nesavršenu ljudsku prirodu, osvestimo taj potencijal samokreacije, reinterpretacije. A imamo ga, ljudi smo. Ljudi smo i kada grešimo i kada učimo na greškama. Vežbajmo da stanemo, izbrojimo do deset i drugim očima pogledamo situaciju i tu osobu ispred nas, postoji velika šansa da ne napravimo pogrešan potez ako se potrudimo i osvestimo. Ako i pogrešimo, ta greška je deo testa koji je neophodan za rad na novoj verziji naših unutrašnjih programa. Budite zahvalni kada je sistem prepozna, jer onda ćete moći i da je izbegnete sledeći put i da slobodno pritisnete dugme play. Tada smo spremni da nastavimo dalje, svesno, sa istorijom grešaka i pokušaja koji nas uče da je ponekad pritisak na pauzu bio neophodan deo usavršavanja.
Fotografija: Pinterest
