Rekao si: Želim da upoznavam tvoje snove.
Želeo si da slušaš o svakom – od najmanjih i najbleđih, mojih silueta od snova, sve do onih za koje sam znala da im samo udah nedostaje do preslikavanja u stvarnost.
I još si rekao da je upoznavanje i međusobna razmena snova najbolji most između dvoje.
Kako smo došli do tog trenutka ogoljenog od svakog stida i straha, okupanog spremnošću i hrabrošću da delimo najskrivenije slike unutar nas?
Ne bi ti mene to ni pitao da tvoji snovi nisu preodsetili sopstvenu refleksiju u mojima, zar ne?
Da boje koje sanjaš nisu naslutile svoju komplementarnost u mojima…
Da melodija koja je u tebi dok ćutiš nije u sazvučju sa mojom…
Da tvoj bog sna nije poželeo društvo boginje koja se budila u meni svaki put kad zatvorim oči i poverujem da se stvarnost najvećim delom gradi od onoga što je u nama kad sanjamo.
Odluka da podelim s tobom svoje snove nije počivala ni na kakvoj robnoj razmeni, ti meni tvoje ja tebi svoje. To bi neminovno vodilo u ono – vrati mi moje krpice. A ja ne želim nikakvu garanciju, nikakav zapis o udruživanju naših snova. Njihova lepota i veličina je u stalnoj promeni. Morfologija naših snova je uvek drugačija, u njoj se gubi moje – tvoje, ona počiva na spajanju. Jedini način da nikad ne posumnjamo u njih jeste da baš nikad ne prestanemo da sanjamo, zajedno gradeći od tih krpica od čistog sna novi zajednički svet. A kad se istanji, kada sve izgleda kao pucanje šavova, od starih snova pravićemo zakrpe, ojačanje.
Ne vraćaj mi nikada moje krpice, ne želim ni da znam koja je moja, želim da svaka ima svoje mesto, da opšijemo čitav svod nad nama, i pod beskrajnim, nikad viđenim šatorom ušuškamo svoju ljubav.
Naslovna slika: Pinterest
