Ušuškala sam celu tvoju dušu u svoju slojevitu ljubav.
Prvi sloj bio je najmanje prijatan u početku. Trebalo je naviknuti se na leden i grub dodir ranijih zabluda i izneverenih očekivanja utkanih u moju krhku naklonost za tebe.
Drugi sloj bio je težak od ljubomore i neprobojan poput gvozdenog štita kojim smo se branili od pokreta sveta i pod kojim smo disali kao jedno.
Posle sam počela da te oblačim u svilu i saten, savršenim na dodir kao što je to tvoja najnežnija, mlečna koža koju bih da pijem svakog jutra. Bio je to najmekši plašt ljubavi, beskrajno lep i proziran, ali trebalo je doći do njega. Izdržati težinu svih prethodnih slojeva a potom ih odbaciti kao da nikad nisu ni bili tu, skloniti sve osim ideje da je seme ljubavi u hrabrosti i neodustajanju.
Hvala ti što si dopustio strpljenju da ostane to što jeste i sačeka svilenu bubu u meni da napokon isplete svoju čarobnu nit.
Sada sve ima smisla.
Čuvamo se pod slojevitim svodom, nekad od olova, nekad od pamuka i dišemo sa svetom, deleći nesebično sve ono što smo zajedno postali.
Sada smo kao voda, nema mesta gde nismo prošli dok kružimo menjajući svoj oblik i stižući kako do najniže tačke našeg postojanja, tako i do najviših snežnih vrhova odakle imamo svet na dlanu.
Malo vode na dlanu. Govorim ti da si mi to a znam da je najbolji način da te sačuvam ako slobodno raširim svoje prste i pustim te da strujiš dolinama i vratiš mi se kao bogata, obilna kiša od koje sve u meni buja i raste.
Fotografija: Pinterest
