Ovi dani sveopšte krize, samoizolacije, informacija, i proverenih i neproverenih, mogu iscrpeti čoveka. Druga krajnost je na silu biti vedar i pozitivan, kao da se ništa ne dešava. Mislim se… U redu je da nisam ok, da nisi ok.
Ovi dani sveopšte krize, samoizolacije, informacija, i proverenih i neproverenih, i istinitih i lažnih, mogu iscrpeti čoveka. Psihički uticati tako da osećamo nervozu, strah, anksioznost, brigu… A onda, nasuprot tome, pregršt saveta kako da kvalitetno provodimo vreme, pa recepti za sreću… Ne dopada mi se ni ta krajnost. Da, svet je u krizi i ne možemo se pretvarati da je sve u redu kad nije.
Šta mislim? Mislim se… Potpuno je u redu da nisi ok, da nisam ok.
Ljudi bliski meni znaju da sam optimista. Prvih dana virusa i sama sam se trudila da na mrežama delim koristan sadržaj. Upućivala sam ljude na sjajne prilike koje nam se pružaju – besplatni onlajn kursevi, besplatno učenje jezika, filmovi, knjige koje možemo gledati i čitati, predstave pozorišta sada dostupne…
A onda sam došla u fazu prezasićenosti, čak i takvih dobrih prilika, jer sam se osetila kao da sam loša ako sve to ne postignem i ne ispunim svaki dan radom, kreativnošću i učenjem.
Prvo što sam učinila da se izlečim jeste da sam smanjila čitanje vesti na jednom dnevno i to uz nečitanje komentara, jer me je zaprepastilo šta neki ljudi pišu, činilo me je vrlo nervoznom, čak i ljutom u pojedinim trenucima.
Sledeće: dala sam sebi oduška. Prestala da se pretvaram da ne osećam povremeno zabrinutost. Prihvatila sam strah. Odbijanjem se vraćao kao bumerang i onda sam se prosto „suočila“ sa njim. Pustila sam da ga osetim i da razmišljam o neizvesnoj budućnosti. Okvirno sam u glavi sagledavala sve potencijalne opcije i davala grube nacrte rešenja.
Bilo mi je lakše. Onda sam prestala da zadajem sebi obaveze. Moram svakog dana da objavljujem nešto na mrežama… Ne moram.
Telefon sam nekoliko dana koristila samo da se čujem sa porodicom i prijateljima. U međuvremenu sam kuvala, čitala, bojila mandale (kreativna bojanka za odrasle) i pomalo pisala.
Znala sam da će mi se elan vratiti nakon takvog detoksa sam. I jeste! Pišem svoj blog post za vas upravo, pre toga sam vežbala, misli su mi jasnije i vedrije.
Dakle, potpuno je u redu da u ovakvim neplaniranim okolnostima koje do sada nismo doživeli pustite sebe i da osetite pad energije. Da naizgled potonete i budete tužni ili zabrinuti. Da ništa „korisno“ ne radite. Da odmorite mozak.
Verujte mi da ćete se ubrzo ponovo probuditi, da će se crne misli raspršiti i da će vam se volja za životom vratiti. Bićete bolje i ponovo ćete osetiti zahvalnost životu što ste dobro, što ste zdravi.
U redu je da nisam ok, da niste ok.
Nije u redu osuda, primoravanje da se svi isto nosimo u teškim situacijama.
Nije u redu nerazumevanje, a poželjni su razumevanje i odgovornost.
Potrebna nam je međusobna podrška, makar i u vidu jedne tople rečenice.
Budite mi dobro!
Držite se u ovim teškim vremenima. Proći će.
Nadam se da ćemo kao ljudski rod izvući najbolju moguću pouku.
