Kintsugi je drevna japanska tehnika odnosno umeće popravljanja polomljenih keramičkih predmeta pomoću japanskog laka pomešanog sa zlatnim prahom. Za razliku od Evropske prakse, gde se teži sakrivanju pukotina, ovaj japanski postupak svaki polomljeni predmet pretvara u svojevrsno remek-delo.
Prema legendi, ova japanska tehnika nastala je krajem 15. veka, kada je japanski šogun Ashikaga Yoshimasa polomio svoju omiljeni šoljicu za čaj i poslao je na popravku. Kada mu je šoljica vraćena nije bio zadovoljan njenim izgledom s obzirom da je veoma grubo i nemarno spojena metalnim kopčama. Iznenađeni šogunovom upornošću i ljubavlju prema toj šoljici za čaj, japanske zanatlije su odlučile da smisle kreativniji i lepši način da polomljenim keramičkim predmetima udahnu novi život.
Postoji priča koja kaže da su sakupljači šoljica za čaj toliko bili oduševljeni ovom tehnikom da su namerno razbijali svoje šoljice ne bi li bile popravljenje kintsugi tehnikom.
Filozofija iza ove tehnike
Kintsugi tehnika u sebe uključuje elemente japanske wabi-sabi filozofije. Ova tradicionalna japanska filozofija temelji se na prihvatanju grešaka i nesavršenosti.
Kintsugi takođe korespondira i sa Nihongo mentalnim stanjem – bez uma, iza uma. Nihongo u sebe uključuje koncepte poput nezavisnosti, prihvatanja promena i sudbine kao aspekta ljudskog života.
Koje to divne poruke prenosi Kintsugi tehnika?
Japanska estetika prihvata sve znakove trošenja nekog predmeta. Međutim, za njih lomljenje predmeta ne znači i definitivan kraj njegove funkcionalne upotrebe i estetske vrednosti. Polomljene objekte ne treba odbacivati. Kada se nešto polomi to ne znači da više ne može da se koristi. Upravo te pukotine i lomovi postaju ono što je vredno, i u tom pravcu treba da usmerimo svoje napore. Upravo je to osnova odnosno esencija prilagodljivosti i elastičnosti.
Ova tehnika nagalašava prelome i ogrebotine umesto da ih skriva. To nam daje podsticaj da slavimo svoje ožiljke i pretrpljene udarce.
Svako od nas treba da se zagleda duboko u sebe i da na svetlost dana izvuče sve svoje strahove i traume. Negativna iskustva su prostor za učenje i sve ono što nam se u toku života dešavalo oblikovalo nas je u osobe kakve smo danas – jedinstvene i dragocene.
Zašto je ova umetnost značajna za nas kao ljudska bića?
Sigurna sam da od ljudi koji vas okružuju ne očekujete da budu savršeni, nego ih volite sa svim njihovim manama i vrlinama. Verovatno cenite njihovu iskrenost, otvorenost i ranjivost i to što su u stanju da pokažu svoje rane i ožiljke i priznaju svoje greške. To je dokaz da smo svi osetljivi i skloni “lomljenju”, ali i da se isceljujemo i rastemo. Preživljavamo udarce koje život nanosi našem zdravlju, egu, reputaciji i živimo da bismo pričali svoju priču.
Ipak, bez obzira na to što sve gore navedeno cenimo kod drugih ljudi i čak idemo dotle da ih nazivamo hrabrima, plašimo se da razotkrijemo sebe jer to smatramo slabošću. Ovo se dešava zato što smo emotivno odvojeni od iskustva drugih ljudi i posmatramo ih iz jedne potpuno drugačije perspektive. Sa druge strane, sve ono što se nama dešava proživljavamo i fizički i emotivno. Zato nam je teško da budemo objektivni, da kažemo: “Čekaj, možda ovo i nije tako strašno…”
U teoriji svi mi razumemo da se loše stvari neminovno dešavaju, pa ipak, osećamo se veoma loše kada se dogode baš nama i krećemo da osuđujemo sebe.
“Osetljivost je hrabrost kada se radi o drugim ljudima, ali kada se radi o meni onda je to slabost.” Eto tako mi razmišljamo, a to je potpuno pogrešno. Kinstugi tehnika i japanski umetnici koji polomljene predmete popravljaju zlatom nam poručuju da su naše nesavršenosti dar sa kojim treba da radimo, a ne da se stidimo ili da ih skrivamo.
Pretvorite obično u neobično
Sve što radimo, bilo to dobro ili loše, služi nam kao životna lekcija, čak i one stvari kroz koje nikako ne biste želeli da ponovo prođete. Zapravo, naše greške mogu da postanu najbitnija i najefikasnije iskustva od svih ukoliko ta iskustva podelimo sa ljudima kojima su potrebna, i koji mogu nešto da nauče ih naših grešaka.
Stvari se raspadaju. To je život. Nije uvek crn niti beo. Nekad je siv a nekad žut. Ali, ako ste mudri svoje ožiljke i padove pretvorićete u priču o uspehu i nastaviti da se krećete kroz život. To je esencija obilja, snalažljivosti, prilagodljivosti i upornosti.
Kada od svega i svakoga očekujemo savršenstvo, uključujući tu i sebe, ne samo da umanjujemo sve ono što je značajno i lepo, nego stvaramo jedan okrutan svet gde su izvori protraćeni, gde se ne obaziremo na pozitivne osobine ljudi nego fokus stavljamo na njihove mane. Samim tim postaje nam nemoguće da dostignemo svoje standarde zato što su “nezdravi” i van našeg dometa.
Kintsugi tehnika nas uči da izvučemo maksimum iz onoga što mi već jesmo, da naglasimo lepotu onoga što imamo, kako se ne bismo izgubili u bespomučnom traganju za nečim boljim i drugačijim. Drugim rečima, sve kroz šta smo tokom života prošli i sve ono što mi već jesmo u svojoj suštini, sasvim je dovoljno. Desiće se da se povremeno “polomimo” kao što se to desilo sa omiljenom šogunovom šoljicom za čaj, i da nam je potrebna “popravka”. To je sasvim u redu. Svi mi možemo da koristimo ono što posedujemo, kako vrline tako i mane, da bismo bili još lepši, da bismo se po nečemu izdvojili. Nakon svega, naše pukotine i ožiljci su ono što nam daje karakter i dozvoljava nam da sijamo.
Koliko puta vam se deslio da polomite neku šoljicu ili vazu i pomislite: smeće? Još je važnije pitanje koliko puta ste za sebe pomislili da ste bezvredni, da ste “smeće”? Japanska umetnost nas ohrabruje da vidimo potencijal lepote u svemu onome što je slomljeno. Ista filozofija važi i za ljude. Ako se samo otvorimo za nepoznato i prigrlimo svoje mane i nesavršenosti, možemo da kreiramo daleko jače i lepše umetničko delo.
Kintsugi možemo da koristimo i kao metaforu da bismo “izlečili” sebe i svoje slomljene delove, da bi svaka naša rana i svaki naš ožiljak postali jedno malo umetničko delo. Ponekad u toku procesa popravke polomljenih objekata stvorimo nešto daleko lepše, jedinstvenije i vrednije.
Ako vam se i desi da padnete i polomite se, svoje ožiljke pospite zlatom i ne odbacujte sebe, kao što ni šogun iz priče nije odbacio svoju omiljenu šoljicu za čaj. Jednog dana će svi delovi i krhotine doći na svoje mesto i pred nama će se ukazati neverovatno umetničko delo – a to umetničko delo smo mi sami!
izvor naslovne fotografije: we heart it
