Znate priču o Cvrčku i Mravu? Mrav je bio vredan – radio, stvarao, nosio-prenosio, mučio se, ali na kraju nije ostao gladan. Njegov komšija, gospodin Cvrčak, samo je svirao, ne brinuvši ni o čemu. Nije mislio na dolazeću zimu i na to da treba pripremiti zalihe hrane. Zato je, jadan, umro od gladi. Tako nekako… E sad, pitam se, šta ako je neko loše preneo tu poznatu priču, ako je malo zamenio uloge pa je greškom talentovanog cvrčka prikazao kao luzera, kao praznoglavog gubitnika. Poenta te verzije jeste da nema ‘leba bez motike, i da sve što nije opipljivo znači da ne postoji, da je to nekakva vrsta magle. Da je to iluzija, obmana, maja, varka (ah, kolimo sinonima imamo samo). Stajem u odbranu gospodina Cvrčka. Ipak je on jedan veseli stvor koji svira i zlo ne misli, uživa u čarobnom instrumentu koji mu je po rođenju dat. Cvrčak je bezbrižan. Da li to znači da je nezreo, detinjast, nespreman za život. Možda… Ali, ja želim da tok ove priče malo prilagodim svojim shvatanjima, dozvolićete.
Cvrčak je svirao, bio bezbrižan, neopterećen, i tako – dajući prednost lepom i sunčanom danu, on je zaista i živeo takav život, obasjan i vedar. Kada je došla zima Mrav ga je primio u svoj zaklon, dao mu hranu, ali je i on naučio lekciju slušajući Cvrčkovu teoriju. Naučio je da ipak sve dođe na svoje, budućnost jeste neizvesna ali ako smo dobronamerni, gledamo svoja posla, radimo ono što najbolje umemo i uživamo punim srcem, verujemo u svoj talisman kao srećno obeležje, pojaviće se prijatelj, uspećemo u nečemu. Mrav je naučio da ne treba da brine toliko. Odlučio je zadrži svoju vrlinu i bude vredan i dobar, ali da manje brine. Cvrčak je shvatio da ne treba baš sve prepustati slučaju ali da je lepo kad živiš rasterećen mračnih misli o neizvesnim danima koji dolaze.
Tako se kod nas pogrešno gleda na osobe koje rade ono što nije materijalizovano, ono što nije opipljivo. Mi, nažalost, još uvek patimo od te stare boljke, ili sindroma obeležavanja čoveka etiketom – prodavac magle. I dok oni tako “trguju maglom” pritom lepo žive, dajući primer kako je ipak lako i lepo živeti sopstvene snove i ne baviti se mišlju kako nas okolina vidi. Onaj ko sedi i razmatra težinu i gustinu njihove magle obično je taj ko živi u magli, pravoj magli sopstvenih negativnih misli. Zaglavljen je i ne miče se odatle jer misli da je ta kotlina u koju se magla spustila nešto što je neminovno, da je to život. Umesto da proba da se popne na, za početak, obližnje brdo i malo proširi vidike. Jer kako kaže Njegoš – Ko na brdu ak` imalo stoji više vidi no onaj pod brdom. Tek kad se izdignemo sa nivoa površnosti koji je sav od predrasuda, malograđanštine i neznanja, cenićemo i ljude poput cvrčka koji samo uživaju u onome što duboko osećaju i što živi u njima. Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju. Toliko. Mravu svaka čast, ali Cvrčak je moj heroj, jer u životu ni samo rad nije dovoljan, treba malo i talenta, slobode i promene perspektive!
P.S. Nakon već napisanog teksta, saznala sam da postoji predstava za decu koja na sličan način želi da ispravi nepravdu nanetu sirotom Cvrčku! Svaka sličnost je sasvim slučajna! Ja ne znam da li se još uvek daje predstava u pozorištu Pinokio, ali ukoliko je na repertoaru, otići ću sigurno! Rad svakog umetnika zalužuje poštovanje!
Fotografija: Pinterest
