Superlativi su neizbežni kada se govori o najvećem sportisti kog je naša zemlja ikada imala. U trenutku dok ovo pišem, Novak ima 79 titula u singl konkurenciji i na vrhu je ATP liste.
Ali, zanima li nas zaista čime se vodio do ovih rezultata koji staju u jednu rečenicu, a menjaju budućnost generacijama nakon njegove?
- Šta je to što zaista ostaje nakon svih pobeda koje se nižu?
- Kakvu ulogu ima njegova ličnost na formiranje mladih bića koji mu aplaudiraju?
- Šta mi kao gledaoci možemo da naučimo na njegovom primeru?
I najvažnije:
Da li se njegova svrha završava na pobedničkom postolju ili na njemu tek započinje?
Gledajući njegove mečeve, nikada nisam imala utisak da se takmiči protiv nekog drugog. Uvek mi je delovalo kao da je jedini protivnik sam sebi. Nisam doživljavala da mu je važno ko je preko puta mreže, već da mu je jedini cilj nadvladati samog sebe.
Jer kada pobedimo sebe, protivnici se predaju sami…
Posmatram ljude u svom okruženju sa koliko sigurnosti pričaju o Novakovim pobedama, njegovim trofejima i sportskoj istoriji koju piše.
I pitam se, koliko bi ljudi postigli i sami kada bi samo upola toliko verovali u sebe?
Koliki bi bili njihovi lični uspesi kada bi te reči podrške koje izgovaraju Novaku kraj malih ekrana izgovorili sebi, onda kada je to najpotrebnije?
I zašto nam je prirodnije podržavati druge, koje nikada nismo upoznali, nego sami sebe i nama bliske ljude?
Svaki put kada navijamo za pobedu i verujemo u nečiji uspeh, to čini onaj deo nas koji žudi za pobedama i ličnim ostvarenjem.
Samo pobednik u nama veruje i u tuđu pobedu.
Po principu duhovnog ogledala, u drugima vidimo ono što leži u nama. I zato svaki put kada verujemo u Noleta i njegove pobede kao da to čini onaj deo nas koji je utonuo u san o pobedi… Deo nas koji veruje da smo i mi sposobni za “velike stvari”. Za ostvarenje vlastitog sna i život u skladu sa svrhom zbog koje smo baš ovde, na Zemlji.
Možda ta pobeda ne znači pobedu u sportskom svetu – možda svoje mečeve vodimo na polju obrazovanja, poslovanja, nauke. Borba na svakom od ovih polja jednako je važna…
Danas niko ne sumnja u njegove trijumfe. Verujem da je razlog taj što je prvo on sam poverovao u njih. Život teče od unutra prema spolja, iako mnogi pokušavaju obrnutim redosledom. Ljudi teže tome da steknu podršku drugih kako bi potom postali i sami svoja podrška.
Ipak, lako se zaboravi da svi oni u koje danas bezuslovno verujemo jednom bili sami svoj oslonac. I tek kada su izgradili sopstvena uverenja o uspehu, nezavisno od stavova drugih, svet ih je zapratio u stopu…
Tako Novak danas ima zagarantovanu podršku ostalih, ali verujem da mu je ta podrška utoliko bitnija ukoliko napravi promenu u životima tih ljudi. Ukoliko njihova podrška njemu preraste u ljubav prema njima samima. Onu od koje se većina nas surovo odvikla, ali koja i dalje u nama živi, iako preusmerena na superheroje sa malih ekrana…
Novaka sve manje posmatram kao tenisera, već kao misionara koji svojim primerom podseća druge koliko su sposobni.
Podstiče nas da se prisetimo svih kvaliteta koje smo sakrili sami od sebe. Talente na koje smo zaboravili. Snove koje nismo dosanjali. Šansi koje smo propustili uvereni da ih ne zaslužujemo… On kao da sa sobom nosi ogledalo u kojem se ogleda najsjajniji deo nas. Ubeđujući nas da nijedna naša zamisao nije previše dobra da bi bila istinita.
Verujući u Novaka, ljudi veruju u dobrotu, ljubav, hrabrost i sve ono najplemenitije što on predstavlja i u čemu se ljudi prepoznaju.
Samo još nikako da to priznaju sebi. Ljudi nikako da priznaju sebi da sve ono najlepše što vide u Novaku su i oni sami… Kao da se plašimo pomisli da smo i mi dostojni uspeha…
Većinu nas su misli o tome kako smo nedovoljno dobri, uljuljkale u poziciju pasivnog posmatrača i odvikle od vlastite moći.
Čini se kao da Novak reketom pokušava da zaustavi taj lančani niz uverenja kojim smo postavili vlastite granice. Uverenja koja nas sputavaju da sa samopouzdanjem živimo svoju misiju.
Svakom svojom pobedom, koju ljudi prate sa suzama radosnicama, Novak kao da ih doziva da zaprate svoj san, slede svoj put i veruju u sposobnosti koje imaju i sami. Kao da pokušava da ih uveri da sve te fenomenalne osobine koje mu pripisuju, otkriju i kod sebe.
Tako shvatim da ljudi poput njega zato i postoje – time što vidimo najbolje u njima, osvetljavamo onaj deo sebe koji je sposoban biti poput njih.
I kao da se njegova misija ne meri brojem trofeja, već brojem duša kojem su njegove pobede osvetlile put ka vlastitim trijumfima.
Bez obzira na to koliko imamo godina, verujem da u svakome od nas čuči po jedan Nole i strpljivo čeka da u njega poverujemo. Zato svaki put skoči od sreće kada vidi Novaka sa stisnutom pesnicom nakon osvojenog poena i peharom nakon turnira. Kao da mu se ukazuju slike budućnosti koja ga čeka, ukoliko svoje izbori misli, uverenja i navika donose na osnovu vere u sebe i svoju svrhu.
Nakon svega što je o njemu rečeno, uključujući i konstatacije da “nije sa ove planete”, radije bih verovala da je on samo jedan od nas. Jedan od onih koji su shvatili “pravila igre” pomažući i ostalima da ih savladaju.
Za mene, Novak je najveći pobednik time što njegov lik i delo pomažu ljudima da izbrišu granice u svom umu. Da počnu misliti o sebi najbrilijantnije misli i dokažu sami sebi da nemoguće ne postoji. Njegov istinski trijumf je taj što podstiče ljude da pronađu Novaka u sebi. I odluče da ga nazovu svojim imenom…
Zato za njega pobednička postolja kao da predstavljaju samo početak – oruđe pomoću kojeg nam pokazuje istinu o onome ko jesmo i možemo biti. A sva popularnost samo blagoslov svemira da se probudi duh pobednika u svakome od nas.
Foto: https://www.instagram.com/aleksandar94art/?hl=sr
