Da ostanemo ono što smo. Sutra. I uvek. Deca. – Meša Selimović-
Obično sve životne priče počinju isto ili slično. Kao deca nismo svesni svojih postupaka i želja kao odrasli. Moje nestašluke i česta neposlušnost donekle je ukrotila moja majka, jer me je upisala u školicu plesa sa pet godina. Njena mudra odluka bila je početak mog životnog poziva, a naravno da ja tada nisam toga bila svesna kao ni ona. Želela je da višak moje energije usmeri u pozitivnom pravcu. Bilo je to vreme od početka učenja prvih plesnih koraka u latino-američkim i standardnim plesovima do takmičenja u našoj i drugim državama. Drago mi je kada danas sa osmehom pogledam medalje, diplome, video snimke, fotografije iz tog perioda.
Muzika, ples, najdraže igračke…
Ples mi nije oduzimao snagu za dečije vragolije. U ulici u kojoj sam živela kao dete bilo je mnogo dece, pravi vrtić. Igrala sam se sa devojčicama školice, lastiša, lutke i šporetići, bebina kolica, kuvanja ručka u pesku i sve što podrazumeva ženske igre. Bilo je tu svađa, otimanja ali i ogromne radosti …Mamina gumena lutka koja sada ima 55 godina je za mene bila i ostala kraljica, neuništiva lepotica, plavih očiju obučena u najlepše štramplice za bebe.
Druženje i igranje, prve ljubavi
To je ženski deo priče, ali ja sam više volela da se igram sa dečacima nego sa devojčicama, pomalo čudno i muški od mene. Između dve vatre, klikeri, trka biciklima, žmurke… To skrivanje je služilo i za poneki ukradeni poljubac u mraku (u obraz naravno ), sve je to bilo smešno… Te simpatije su se brzo menjale, ali to je detinjstvo, voli me, ne voli me… Koliko cveća je uništeno zbog tog razmišljanja. Najbitnije u tom muškom druženju bio je fudbal, bez mene nije mogla utakmica da se odigra. Prvo šutiranje, ali kasnije golman- najbolji golman u uličnom timu, cika, vriska, navijanje, i naravno mamin poziv za ručak ili večeru koji se ponovaljao nekoliko puta, jer me je bilo teško odvojiti od igre. Nekad mi nedostaje to mamino dozivanje pre ere mobilnih telefona.
Bežanje od kuće
Iskrena da budem, majku sam dovodila do ludila, kolena su mi bila u modricama, poderana, jeziva za jednu devojčicu. Kazna je sledila, a ja sam buntovno jednog dana pobegla od kuće, prosto sam krenula sama od kuće i skoro stigla do centra grada. To je pet ulica daleko od moje, pešački prelazi, tada sam imala samo četiri godine. Žena je toliko bila uplašena da je zvala i prijatelje, policiju, trčala po gradu tražeci me, drhteći, uplakana, izgubljena od straha sela je na trotoar, savila glavu i bespomoćno izgovarala moje ime. Bog me je čuvao, taj put od kuće u nepoznatom pravcu po ulicama doveo me je do susreta sa mojm kumom, koja je šokirana bila kada me je videla samu. Naravno odmah me je uhvatila za ruku i dovela kući. Taj srećan završetak moje avanture bio je i lep i bolan. Veselje, jer sam živa i zdrava stigla kući, ali batine su ostale za pamćenje.
Brat i baka
Mog maltretiranja nije bio pošteđen ni moj rođeni brat, ako nije bilo po mome, kreće pobuna, a za odlazak na spavanje, bio je ritual plača, morao je i on u isto vreme da bude u krevetu, iako je skoro 10 godina stariji od mene. Bez obzira na moje mučenje vodio me je sa sobom svuda, i pokazivao svet. Jedina osoba koja mi je sve ludosti tolerisala bila je moja pokojna nana, koja bi se stopila u igri sa mnom i nikada me nije grdila, samo bi me svojom ljubavlju obasipala.
O ranom detinjstvu moja majka bi mogla da napise knjigu, ali u suštini bila sam hiperaktivna- i dobra i nevaljala, što mislim da je sasvim normalna pojava.
Prvi dan u školi
Prvi školski dan u osnovnoj školi- upoznajemo se sa učiteljicom, jedan dečak treba da se predstavi, ali ja bez pitanja ustajem iz klupe i kažem uciteljici – to je moj komšija. Žena u čudu na takvo moje ponašanje, ali ja nastavljam i dalje jer treba i sebe da predstavim. Odmah sam bila obeležena svojom slobodnom voljom govora, šetanja po učionici kada ja hoću, i da radim šta ja hoću. Pored plesnih obaveza treninga i takmičenja, počele su i školske.
Početak karijere, prvi javni nastupi…
Moji prvi javini nastupi su bili u plesu- plesni podijum, plesne haljinice, sandalice, frizure, plesni partner, a na tribinama bučna navijačka publika, muzika i igra. Nije bilo lako, ali ljubav prema nečemu što zavoliš daje ti dodatnu snagu i uzivaš u tome. Moji roditelji pored svojih obaveza imali su zadatak da idu sa mnom na takmičenja. Tata nas je vozio, a mama je brinula o mom izgledu. Sva ta podrška koju sam imala i imam i dan danas je neprocenjiva. Ne bih ništa postigla da nije bilo njih, ovo zvuči kao fraza, ali ta „fraza“ je zaista istinita i hvala im za sve što su učinili, jer oni jedino znaju korake i put ka ovome danas.
Žućko
Jednog dana nam je trener plesa saopštio da ćemo početi da radimo dečiji plesni mjuzikl koji govori o patuljcima i zloj veštici. Našoj sreći nije bilo kraja. Ja sam bila glavni patuljak po imenu Žućko koji je imao direktan sukob sa vešticom i zadatak da je prevaspita u dobru osobu, naravno ljubavlju. To su bili prvi koraci i prvi javni nastup u pozoristu pred publikom. Bilo je urnebesno. Bili su spojeni ples i gluma u jednu celinu. Ne znam da li sam više volela aplauz sa tribina ili aplauz iz pozorišne sale praćen ovacijama publike. To me je ispunjavalo, to je bilo to sto me čini srećnom.
Muzika, ples, živa reč..
Učiteljica je znala za moje vanškolske aktivnosti, i odlučila je da me prijavi na takmičenje recitatora. I na tom polju sam bila uspešna. Moji dani su bili ispunjeni radnim obavezama, a malo vremena mi je ostajalo za sebe. Nisam bila nezadovoljna, jer sve što sam radila bilo je s ljubavlju iz srca. Muzika, ples, živa reč koja je postala prava gluma- tri neodvojive stvari koje u meni i sa mnom žive.
Da nisam glumica
Da nisam upisala glumu otisla bih u Ameriku da se profesionalno bavim plesom i isprobala glumački dar, tako da su moje opcije ustvari jedna i nisam imala nikakav strah po pitanju izbora.
Obrazovanje
Završila sam osnovne i master studije, a za ubuduće videćemo, nikad se ne zna…
Rad i odgovornost
Veliki sam radoholičar, perfekcionista, samokritičar, što neko odobrava, a neko ne, svako ima svoj lični stav po pitanju ove profesije. Radim temeljno i sa kolegama se dogovaram, zajednički stvaramo sve što je potrebno da bi predstava na kraju procesa bila za bis. Prijateljstvo, poštovanje, razumevanje, sve to postoji da bi jedan kolektiv mogao da funkcioniše. Šabačko pozorište je mesto gde imate pre svega profesionalce do krajnjih granica koji su uvek tu da pomognu, od prve podele do dana današnjeg stvaramo zajedno. To je tim za koji se radi, kao mašina koja bez jednog šrafa ne moze da radi, tako i mi jedni bez drugih. Gluma nismo ni moj partner ni ja nego ono između nas, a ja gde god sam radila, imala sam tu sreću i priviliegiju da radim i budem okružena divnim ljudima kako pozorišnim tako i filmskim partnerima.
Trema
Pitala si me za tremu, to sastavni deo posla u mom slučaju, a verujem i kod ostalih, imala sam je nekad više, nekad manje, a nekad uopšte, ali tada se zapitam gde je nestala. Gledam na to kao neku vrstu adrenalina. Taj adrenalin se najčešće pojačava kada mi majka dodje na premijeru, jer je ona moj najveći i najiskreniji kritičar.
Takmičarski duh, kolegijalnost, koliko znače priznanja i nagrade
Da na festivalima postoji takmičarski duh, ali ako je uloga urađena iskreno, duboko, ako ste ušli u srce i dušu svog lika, nagrada ce biti poklon za vas rad, aplauz ili nešto drugo, zavisi kako gledate na to, za mene je nagrada i ona prava istinska pohvala, tada znate da sve to što radite vredi… Nagrade jesu vetar u leđa, ali mene su učili da iznošenje uloge ne treba da se igra drugačije pred domaćom publikom, na običnom gostovanju ili na festivalu, dakle daješ sebe maksimalno na svakom izvodjenju bez štednje do poslednjeg atoma snage.
Imala sam sreće da radim sa divnim režiserima, sa kojima sam prolazila različite načine procesa rada, i mnogo naučila kroz takve postupke. Zahvalna sam im na pruženoj prilici. Širiti se mentalno i fizički kako na poslu tako i privatno i učiti je nešto što treba da bude sastavni deo života svakog čoveka.
Inspiracija…
Sve oko nas može da nas inspiriše samo treba dobro da otvorimo oči i zapazimo prave vrednosti, ljude, prirodu, život…
Talenat, intuicija,upoznavanje sebe, kritike,i saveti
Da Bog mi je dao dar, da imam dobru intuiciju, da predvidim neke stvari, kako na poslu tako i privatno, to negujem i pokušavam da osluškujem sebe što bolje mogu u nekim situacijama. Volim savete i kritike, pogotovo ako su tačne i zdrave, rado ih prihvatam, i voljna sam da saslušam.
Nepredvidivost, stres, i zdravlje
Pripremljena sam na sve situacije, da, teorecki svi znamo sve, ali nije bas tako. Kada si bolestan ne postoji opcija bolovanja, radiš, jer obično si u takvim stanjima na sceni zdrav, to je nepisano pravilo, kako si spusti zavesa adrenalin prestaje i nakon nekoliko minuta, sati vratiš se u prvobitno stanje. Kada se desi neka tragedija moraš to stočki da izdržis, tako se kaže, ali ona istinita, prava osećanja ostaju samo u nama, bol, tuga, ali to se nosi u sebi, a nažalost ne pokazuje javno. Svi smo mi od krvi i mesa i emocija i treba to razumeti, bilo da si drvoseča, arhitekta, čistač ulica, umetnik… Zbog toga treba umeti čuvati svoje zdravlje, psihu, porodicu, prijatelje, i sve ono što čini čoveka čovekom.
Gluma, ples, nedostatak vremena, neostvareni planovi, mnogo obaveza
Kao glumac život vam je neizvestan, ne možete uvek da isplanirate odmor, ne možete da odete na sva slavlja i ona manje, a i ona više bitna, ali to je cena koja se plaća, ali ako imate prave ljude oko sebe koji to razumeju, onda ste pravi srećnik. Ja jesam i hvala im na tome, kao i porodici naravno. Nisam imala vremena da otvorim plesnu školu zbog obaveza, nisam imala vremena toliko ni za neke kurseve kojima sam želela sebe da unapredim, nisam imala vremena za letovanja, zimovanja, jednostavno je morao da se zna prioritet. Dešavalo se da moram da radim nekoliko poslova u isto vreme, tako se potrefi, i to je nepisano pravilo da kada nema posla, nema ga ni sa jedne strane, a čim krene jedan, po inerciji se gomilaju drugi, sa zadovoljstvom to prihvatam uz dobru organizaciju. Za ples nisam imala vremena, ali sam uvek bila fizički aktivna, od pilatesa, preko kondicionih treninga, plivanja, do rekreativnog bavljenja boksom, sve su to bili načini da se izbaci višak energije, koja je tu u meni kao što već znate od malih nogu…
Putovanja
Putovanja obožavam, to je posebna vrsta uzbuđenja, inspiracije, promene… Putovati, znači razvijati se. U Španiju bih se uvek vraćala (Majorka, Barselona, Ibica, Formentera), i svakom bih preporučila… Ali gde god otišli sa dobrim društvom, porodicom ili sa onim ko te čvrsto drži za ruku uvek ćes nešto novo otkriti, upoznati bolje sebe, i proširiti svoje vidike, znanje…
Pozorište, snimanja, iza kamera, osećanja…
Pozorište je i mesto gde se često zapitamo da li ćemo da dopremo dovoljno do publike, da li uspevamo da ih prevaspitamo, inspirišemo, i svaki put je novi početak koji je kao nova avantura puna izazova koja se ne završava premijerom, nego samo raste iz izvođenja u izvođenje. Uzbuđenje kada svaki put otkrijete nešto novo. To je živa stvar koja nikada nije ista. Iza kamere jeste drugačije, i izvođenje može da se ponavlja, ali je to opet neka druga vrsta glume, koja obuhvata pripreme, nova škola kojoj takođe nema kraja…
O mom životu…
Mnogo toga može da se ispriča ili napiše, ali bila bi to mini knjiga, ovo su teze iz mog života. Samo kilometri i kilometri trčanja, skakanja, padanja preko scene čini svakog glumca srećnim, nadam se da ću tu radost imati ceo život, kako na sceni tako i iza kamere ! Kada sagledam svoj dosadasnji život od malena, put me je vodio na pravo mesto, gde ću biti srećna, ispunjena, gde ću davati svoj maksimum od sebe, davati ljubav, radost, srce i dušu publici, a ona će mi uzvratiti svojim aplauzom a možda i po nekad uzviknuti – bravo !
U toku je vreme odmora, idealno vreme za čitanje, koju knjigu bi preporučila ?
Knjiga koju bih preporučila je Quo Vadis, istorijski roman poljskog književnika i nobelovca Henrika Sjenkeviča.
Foto by Janković Nikola
