Živiš po pravilima. U tom slučaju ti predlažem malo strpljenja. Uvod više naginje ka onima koji su se odmetnuli od njih, neplanirano, nekontrolisano, dozvolivši, nazovimo to životom, da ih ostavi van sistema, reda i plana. Jednostavno, previše obaveza u toku dana, u toku nedelje, meseca… godine, a manjak energije, ličnog prostora i vremena, bez ikakvog uputstva šta kad ostaneš bez uputstva i pravila ponašanja u saobraćajnoj gužvi zvanoj život.
A sada se vraćam tebi, sa pravilima, sa hrpom pisanih i nepisanih normi kojih se držiš i time svoje dane, nedelje, mesece i godine slažeš jedne na druge, poput zidanja višespratnice gde svaki sprat ima savršeni izgled od spolja. Sve je tako stabilno, solidno, dovoljno jako da bude osnova novom ciklisu, pardon novom sloju blokova tvojih očekivanja, planova i zamisli. I to je sve super, zar ne? Ti si veliki majstor, arhitekta i graditelj sopstvene kule u kojoj se krije tvoj unutrašnji svet. Ti kontrolišeš proces, broj stanara u zgradi, njihove navike. Supervizor sopstvenog projekta života.
Ali pazi. I Vavilonska kula je odlično napredovala, svojom visinom prkosila je najvećim kolosusima. Ali se ipak nije održala. Zašto? Zbog nerazumevanja stanara, zbog različitih jezika, zbog toga što, iako monolitna, ona nije bila jednodimenzionalna. Osim visine trebalo je uzeti u obzir i ostale veličine i odnose. Toliko je različith uglova koje je trebalo bolje proučiti, zastati pa sagledati svako ćoše. Dobro… da se vratimo na one bez pravila. Malo smo ih zapostavili, a baš oni traže možda neko novo ohrabrenje za stanje u koje su zapali, neku novu činjenicu koju bi mogli upotrebiti kao spostveni izgovor za haos u kojem žive. Eto, komparacija sa kulom vavilonskom zvuči kao dobar primer i dokaz da se i najčvršće i najstabilnije građevine urušavaju. Ipak, rušenje kule koja je uspela toliko da se uzdigne govori nešto drugo.
Pravila su tu, ako želimo uspeh i rast, nadogradnju, moramo se ih se držati. Ali nikada dozvoliti da nas cilj zavede, da domet kome težimo bude važniji od osećanja koja su u nama dok mu se približavamo. Ne smemo izgubiti kontakt i komunikaciju sa svim svojim stanarima unutar nas. A koliko tu naših verzija samo postoji… koliko uloga koje moramo u toku dana, nedelja, meseca i godina menjati, uspešno sjediniti u jednu ličnost, u jedno telo koje se tako uporno isteže da dosegne neki novi sprat ili nivo svog ljudskog postojanja. Moramo imati sopstveni manifest, kodeks, nazovimo to kojim god imenom. Ono što nas vodi, usmerava i zbog čega smo sa svim svojim ulogama ipak na okupu unutar sebe i uspevamo da se svakodnevno nadograđujemo. Ali nikad, baš nikad staviti pravilo ispred osećanja. Svojih i tuđih, mislim na one bitne ljide i ljude koji zaslužuju našu pažnju i poštovanje. Kontekst određuje posezanje za pravilima ili pritisak na dugme off i promenu plana. Makar ostali malo duže u mestu, makar ne ispunili na planirani način i u planirano vreme svoju životnu agnedu, ima nešto mnogo važnije što ispunjava onaj drugi prostor, nevidljiv oku drugih. Onaj intimni, u nama, zbog koga jedino svaki novi sprat u budićnosti i ima smisla. Ako se to može podvesti pod neko pravilo ili kodeks – onda je to čast, to se dugme nikada ne gasi, i gazi sva ostala pravila.
Naslovna fotografija: Jin Sakai, The Ghost of Tsushima; Pinterest
