Period dvadestih godina prošlog veka, neposredno posle Prvog svetskog rata, obeležio je osećaj slobode u svim oblastima života. Duhu „urlajućih dvadesetih“ i utisku velikog napretka je doprinela tada savremena tehnologija kao što su automobili, upotreba fotoaparata, nemi film i radio. Okretanje modernom načinu života i raskidanje sa tradicijom je transformisalo društvo u svakom pogledu. Upravo je tadašnja transformacija celokupnog društva, okrenuta ka slobodi u svakom smislu te reči, omogućila devojkama da se školuju. Divan primer šta postigne devojka koja sledi svoju strast je Rita Levi-Montalćini, Italijanka jevrejskog porekla.
Rita je rođena u Torinu 1909. godine. Njen otac Adamo Levi je bio matematičar i elektroinženjer a mama Adel Montalćini slikarka. Imućnije porodice jesu slale i žensku decu na školovanje, ali se znalo „kada treba stati“ i čime se žensko dete može baviti. Kao tinejdžerka, Rita je želela da postane pisac. Međutim, u ranoj mladosti je bila svedok smrti njihovg kućnog prijatelja i iz velike ljubavi prema ljudima i želje da pomogne, opredelila se za medicinu. To apsolutno nije bilo u skladu sa dotadašnjom tradicijom. Njen otac se nije slagao sa tom odlukom želeći najbolju moguću budućnost svome detetu.
Ubedila je oca! Dozvolio joj je da studira medicinu. Intenzivno je učila grčki, latinski i matematiku kako bi nadoknadila propušteno i stekla uslove da upiše medicinu na univerzitetu u Torinu. Sve se ovo događalo krajem dvadesetih godina prošlog veka. Uspešno je diplomirala na odseku za medicinu i hirurgiju. Međutim, istraživač Đuzepe Levi je inspirisao da se ipak predomisli i ne radi kao lekar već se posveti nauci.
Fotografija iz sedamdesetih godina prošlog veka
Progon i laboratorija u kući
Tokom Drugog svetskog rata, pod uticajem fašističkih snaga, bilo joj je zabranjeno da kroči na univerzitet. Međutim, Rita je uzela stvari u svoje ruke i nastavila da se bavi istraživanjem. Napravila je laboratoriju u svojoj spavaćoj sobi. Inspirisana člankom embriologa Viktora Hamburgera, koristila je igle za šivenje i makaze oftamologa, secirala embrione pilića i posmatrala pod mikroskopom njihove motorne neurone (nervne ćelije odgovorne za kontrolu kretanja).
Veliku radost su joj donela otkrića u improvizovanoj laboratoriji i tada je shvatila da će istraživanja u neuroembriologiji biti njen put. To je bilo potpuno jasno kada ju je sam Viktor Hamburger, radoznao zbog njenih oprečnih rezultata, pozvao na Vašingtonski univerzitet. Rita je tada javno izjavila: „Morala bih da zahvalim Musoliniju što me proglasio inferiornom rasom. To me je dovelo do radosti, na žalost ne više u univerzitetskim institucijama, već u laboratoriji koja je deo spavaće sobe.“
Rita Levi-Montalćini – dobitnik Nobelove nagrade
Po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država, Rita je ponovo izuzetno cenjena u Italiji. Njen pristup je bio inspiracija mnogim naučnicima da na drugačiji način priđu problemu oštećanja nervnih ćelija i uzrocima bolesti kao što su demencija i Alchajmerova bolest.
U početku svoje karijere je nailazila na mnogo prepreka. To je motivisalo da kasnije, kao uspešan naučnik sa značajnim rezultatima, bude podrška mladim naučnicima. Maksimalno se trudila da se kolegama obezbede uslovi i sredstva za rad.
Rita je dobila Nobelovu nagradu 1986. godine iz oblasti fiziologije ili medicine, zajedno sa kolegom Stenlijem Kohenom, američkim biohemičarem.
Izjavila je: “Da nisam bila diskriminisana ili da nisam pretrpela progon, ne bih nikada dobila Nobelovu nagradu.”
Fotografija: Prof. G. Nistico, Evropski institut za istražiavnje mozga u Rimu
Rita je do sada najdugovečniji Nobelovac. Preminula je u Rimu decembra 2012. godine.
U svojoj stotoj godini je i dalje radila na institutu u Rimu. Snimak trenutka dodele Nobelove nagrade dostupan je na www.nobelprize.org
Izvor: www.nobelprize.org/
en.wikipedia.org
Fotografije: Wikipedija
pnas.org
