“Čovek se angažuje u svom životu, ocrtava svoj lik, i izvan tog lika nema ničega.“
Postoje mnoge teme koje su uvek bile aktuelne. Kako se javljala čovekova potreba za dokučivanjem onoga što se nalazi u biti samog ljudskog roda, tako su ideje o slobodi, vrlini, dobru, zlu, životu i smrti, zaokupljale prošlost, a čini se još više sadašnjost. One će uvek biti prisutne, jer što više govorimo o čoveku i njegovoj prirodi, više pokušavamo da shvatimo sebe a samim tim i druge. Različiti epovi starih naroda, starozavetni tekstovi, pa čak i mitološke predstave starih Helena svedoče o tome kako se budio ljudski senzibilitet za slobodu. Danas, kada se možda više no ikad osećamo neslobodni, i kada nam je taj senzibilitet pojačan do maksimuma, to više imamo potrebu da pričamo o pojmu slobode. Iako više ne živimo u robovlasničkom dobu, mada bi se neki od nas pobunili na ovu konstataciju, ipak se osećamo devalvirano, a prečesto i da nam je nešto oduzeto, da nam svašta nešto fali; drugačije rečeno, osećamo se zarobljeno u sopstvenim shvatanjima, prilikama i neprilikama, zarobljeni u okolnostima kojima dopuštamo da nam duh bacaju u okove. Zaista, čovek je sebi najveći tamničar.
Mislim da je ideja o determinizmu, odnosno da okolnosti i situacije u kojima živimo grade ličnost osobe, jedna obična potreba čoveka da pravda svoja postupanja. Možda nam je potrebno više Sartra, a možda nam je potrebno i više sebe u sebi.
Nedavno sam čitala jednu knjigu u kojoj su opisani užasi kroz koje je prolazio ljudski rod u logorima u Drugom svetskom ratu. Međutim, to nije bila priča samo o događajima koji su se u prošlosti odigrali, autor je imao jednu drugu važnu stvar da prikaže. Osim što čovek često ne zna šta je sve u stanju da izdrži, suočen sa bolom, patnjom, očajom i smrću, kada je njegova egzistencija svaki dan svedena jedino na preživljavanje, čak i tada ima slobodu izbora kakav će čovek biti/postati. Osim što je sam pisac prošao kroz takvo fizičko i psihičko stanje, imao je jasnu sliku, i dovoljno vremena da analizira ljudsku prirodu kroz razne etape života. Od svog bezbrižnog i nekada „skockanog“ života, do potpune golgote ispunjene užasom kakav samo rat nosi. Pa čak i tada, u tom ispunjenom užasu, čovek može da bira šta će da misli, ili šta će da čini, prema sebi i prema drugima.
Ali da ne zalazimo u takve pojedinosti, u događaje koje su u svakom pogledu depersonalizovali čoveka, i da govorimo iz ovog vremena danas, svi živimo u različitim okolnostima, i svako ima svoje poglede na onaj smisao u njemu. I kao što i smisao pripada jednom univerzalnom pojmu i svi bismo mogli da ga donekle definišemo, bez obzira na svoju univerzalnost i opštost, on je ipak, za svakog ispunjen drugačijom suštinom. I ne samo da se taj smisao razlikuje od čoveka do čoveka, iz dana u dan, pa čak i iz sata u sat, on je tim pre specifičan i zavisi od samog pojedinca, pa čak i u datom trenutku. Shodno tome, svako ima poseban zadatak i šansu da ga ostvari, i da bira šta će na tom ostvarenju sa sobom nositi, šta će postati i kako se osećati na tom putu do ispunjena svoje svrhe ili smisla. Čovek mora da se vrati sebi, da bi sebe prevazišao.
Sloboda nam je data već rođenjem, slobodni smo da sačuvamo, ili čuvamo svoju ljudskost u svim stranputicama i izazovima na koje nailazimo tokom svog ljudskog života. Tokom svih patnji i nepravdi sa kojima smo suočeni, slobodni smo da biramo hoćemo li dopustiti da one od nas stvaraju nečoveka, ili nadčoveka. Svakog trenutka mi se odlučujemo – na dobro ili na zlo, i to postaje spomenik naše egistencije. I ono najvažnije, sloboda nije sadržana samo u ostvarenju mogućnosti radi spoljašnjih želja: u sticanju kapitala, u stvaranju lagodnog života, u borbi za položaj u društvu, sloboda je izraz mog pogleda na svet, i mog postupanja prema svetu. Sloboda – to je stanje uma. A kada smo slobodni, kada se osećamo da smo slobodni, onda smo otvorili granice ka svojim mogućnostima, i samo tada, sposobni smo da činimo dobra dela.
