Šta osetiš kada se spomene reč konkurencija? I da li ona ima smisla ako znamo da svi mi imamo različite snove, ciljeve i svakako načine razmišljanja. Što se mene tiče, ja sam je izbacila, ne osećam je više kao živu reč koja budi neki impuls u meni. Jednostavno sam je zamenila rečju – sloboda. Smatram da ako si slobodnog uma, svoj, autentičan, slediš svoje snove, viziju i pratiš svoj originalni glas nema razloga da druge posmatraš kao konkurenciju.
Ipak, ako se osvrnem unazad, dugo mi je ova reč unosila neki nedefinisani nemir koji je, sada znam, rastao iz uverenja da su nam drugi potencijalna pretnja. To usađeno uverenje je godinama zalivano i brižno negovano da bi se razgranalo u zamršeni splet poduverenja koja su zaklanjala pogled na beskrajno nebo pod kojim ima mesta za sve. I eto mene kako predugo zgrčena sedim čvrsto se držeći za staru dobru naviku upoređevinja sa drugima, ne shvatajući da je ta navika zapravo oštra testera kojom lagano sečem granu sa koje je trebalo da poletim. Naravno, usledio je onda strahovit pad a potom i spoznaja da je možda upravo ovaj sunovrat bio neophodan za lekciju o samonametnutim ograničenjima i opasnostima koje nose.
Toliko smo navikli da sami sebe stavljamo u kavez zabluda sve do trenutka kad shvatimo da su nam upravo one oduzele moć letenja, da jesmo rođeni sa krilima ali su u međuvremenu zakržljala od neupotrebe, od tesnog prostora po kome bauljamo dok pevamo svoju svakidašnju jadikovku samosažaljenja…
Sve dok se vrata kaveza iznenada ne otvore. Često se desi da samo deluje da su vrata zatvorena a u stvari je dovoljan jedan dodir koji nas deli od mogućnosti slobode. Jedno kljucanje u pravu tačku i – hop! pogodak!, vrata su se otvorila, možeš da izađeš! Pa, hoćeš li? Ili shvataš da krila više ne umeju da lete i padaš u još veći očaj svoje neslobode, kojoj sada spoznaješ pravo lice. Tu tamnicu si sam stvorio, to podmuklo sečenje krila bez krvi uradila su ti pogrešna uverenja, i da, nije bilo krvi da te upozori na rez, gubljenje slobode prošlo je gotovo neprimetno. Nije bilo ni alarmirajućeg bola, ali sada je tu. Pa šta ćeš uraditi?
Izađi za početak.
Pogledaj kako je van tih rešetaka.
I oslušni pesmu drugih ptica… Sada bar imaš moć da spoznaš da li je u pitanju pesma slobodne ili sputane ptice.
Eto, za početak – dovoljno. Nakon bolnog suočavanja, stičeš šansu za razumevanje i dešifrovanje slobode.
Sada kreni dalje, korak si do prostora za let i pusti se…
Ooo daa! TI LETIŠ! Nisam to htela da ti kažem, tu spoznaju sam otkrivaš! Ali drago biće, sada ti je jasno da i pad postaje prilika za let koji se nikada ne zaboravlja, to nam je u prirodi, samo postoji trik uma da ako dugo ne letiš ostaješ bez krila.
Krila su u hrabrosti, i baš zato sve dok je straha u tebi ne možeš ih videti i koristiti. Strah od drugih, boljih, spretnijih. Kad se oslobodiš svega toga, uspeo si. Sada ti je jasno – zato i nije bilo krvi, jer ona i nisu bila odsečena, stvorena je iluzija da jesu.
Pridruži se sad jatu slobodnih ptica i pevaj s njima svoju jedinstvenu pesmu!
Razumećete se kroz istu melodiju, onu koja izvire iz hrabrog i slobodnog srca koje se ne upoređuje sa drugima već leti zajedno s njima!
Leti, bez kraja, oslobođen iluzije konkurencije, u neograničeni nebeski prostor! Svijaj gnezda bliže nebu tako da nove ptice rođene iz tvojih uticaja, odmah spoznaju veličanstvenost visine i lakše prevaziđu strah od suočavanja sa njom.
I znaj da ne postoji niko kao ti, jedinstven ti je put osvajanja slobode. I jeste da mu je početak uvek sa tačke odvajanja od sigurnog tla, ali ostatak putovanja nije ni nalik nekom drugom. Ta spoznaja menja život.
Fotografija: Pinterest
