Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja. Meša Selimović
Setila sam se jedne stare drugarice, pre neki dan dok sam gledala dokumentarac o Luvru. Tamo smo, obe, prvi put bile zajedno. Ona i ja, najbolji prijatelji, čak smo i stanarinu delile tačno godinu dana, pre nego što nas nepravda koju smo počinile jedna prema drugoj nije razdvojila. Ali se nisam setila zašto smo se tačno posvađale i razišle. Onda su mi nagrnula razna sećanja, i shvatila sam da ne mogu ni da se setim ikakve svađe, jer se nikada nije ni desila. Udaljile smo se zbog ćutanja, i to je bila najveća nepravda, zločin nad drugarstvom.
Pitala sam se, sa ovog mesta sada, kako je moguće da smo mogle dozvoliti da ni jedna ne stane na rep nemani koja je bljuvala otuđenje i nepovratno razdvajanje na naše celoživotno druženje?! Da li je to bila mladost ili linija manjeg otpora?
Licemerje
Ćutnja o svojim negodovanjima, nepristajanjima, buntu, o onome što nas davi i štipa, pretvara se od jednokratne loše vibracije do hroničnog prezira i odbojnosti. Čini ti se da „bolje da prećutim, proći će“, predstavlja pravi izbor, ali ono ne prolazi, već svaki dan raste sve više kao balon koji postaje prenaduvan. A onda pukne, negde pukne svađom, koja na nesreću ne bude ona „konstruktivna“, jer je akumulacijom besa, stresa i ljutnje, izmenjena naša percepcija; a negde se samo dve strane prećutno zauvek oproste jedna od druge, praveći se kako je sve ok.
Ustvari, ništa nije ok! Ono što si hteo da ostaviš za sobom, pretvarajući se da je sada iza tebe, misleći da si odstranio onoga ko ti je stvarao kardiovaskularne i nervne probleme, poneo si ustvari sa sobom a da to i ne znaš. Možda neće imati ko da ti ostavlja dlake na lavabou, vatice od acetona na stolu dnevne sobe ili da te tetoši na neki drugi način, ali onaj tvoj kofer pun nedorečenosti i nedovršenosti još uvek stoji tamo negde, neraspakovan.
Samoobmana
Pre nego što se odlučiš da okreneš glavu, seti se da te nemiri neće napustiti samo zato što si ti napustio problem. Nemoj ga napuštati nego progovori o njemu. Ne plaši se reakcije druge strane, to je uvek loš izgovor, samoobmana. Kako god te ona druga strana shvata na prvu loptu, kada se slegne prašina, naći ćete se ponovo u istoj ravni. Samo suočavanjem nudimo mesto rešenju. Ne objasniti se, potiskivati, znači agresiju prema sebi, ili pasivnu agresiju prema drugom. Ne zaboravi i to da se takvo destruktivno prećutkivanje ne može sakriti, jer neizgovorene reči mogu da bole mnogo više od izgovorenih.
Suočavanje ili svađa?
Razgovarati o onome što nam smeta ili što očigledno pravi problem u odnosu sa drugima, NE ZNAČI SVAĐATI SE, jer često čujem „neću da se svađam“. Ko je uopšte govorio o svađi??! Radi se o pokušaju da spasimo svoje prijateljstvo, ljubavni, radni ili neki drugi odnos. Da li smo spremni da rizikujemo da nešto što smo gradili godinama porušimo a da nismo dali šansu za iskupljenje, ili čak za unapređenje? Možda nas baš to prevazilaženje još više učvrsti i poveže. Verovatno nam nije uobičajeno da mislimo na taj način, ali kada zajedno savladavamo poteškoće, to nas samo još više zbližava, prelazimo sa nižeg na viši nivo. Tako da su i problemi ti koji ujedinjuju, ako ih rešavamo udruženi.
Uradi to i za sebe!
Niko ne može da vam garantuje da ćete bilo šta uspeti da spasite zato što ćete se suočiti sa neprijatnom situacijom, ali ćete biti načisto sa sobom. Osim toga, ljudi se rastaju, iz jednostavnih ili komplikovanih razloga, ali TI si taj koji treba da nosi uvek sa sobom moralnu obavezu, iz poštovanja prema sebi i prema drugima, i da svoje probleme rešavaš kao odrastao i savestan čovek. U tome se ogleda i emancipacija društva zar ne? Osim toga, kakav god ishod bio, uvidećeš da si učinio ipak nešto dobro za sebe, to je neminovno!
Poštedi se retroaktivne krivice i razmišljanja o tome „zašto sam onda ćutao/la?“; ili još gore: “zašto je on/ona ćutao/la? Možda iz istog razloga kao i ja, ili zato što mu/joj NIJE bilo dovoljno stalo…”, tek te interakcije sa sobom umeju da bole, naročito što ne znaš šta je istina, a čoveku je istina potrebna, kakva god ona bila. To je ona sumnja koja dobija pravo na život, jer se nismo objasnili jedno drugom…I tu kampuje, u grlu ili stomaku, dovoljno dugo da umara, boli, smeta. Nekoga i promeni na onaj ili ovaj način. Ali ako mene pitate, mene je krivica zbog nesuočavanja sa istinom, bolela godinama više nego bilo šta što mi je tada smetalo. I sve to što mi je smetalo ispadalo mi je smešno pred onim što nazivam ćutnjom između dvoje „krivih“.
Zato, spusti te stegnute pesnice, podigni glavu, i reci šta ti je na duši. Ne daj da te boli, jer ne mora. Zaista, ne mora…
