Početak novembra nije protekao jedino u lošim vestima koje svakodnevo, nažalost, slušamo u ovom kriznom vremenu zahvaćenom pandemijom korona virusa. U organizaciji UNICEF-a, zajedno sa vladom Republike Srbije i LEGO fondacije, ali i učesnika programa, koju su činili stručnjaci, predstavnici univerziteta i roditeljskog udruženja, kao i predstavnici kompanija, održana je online konferencija sa temom „Roditelj u centru pažnje“.
Po čemu je ona bila jedinstvena, osim što je celokupna atmosfera koja nam se nametnula zbog nove normalnosti izazvane kovidom već sama po sebi jedinstvena, jeste što su ovog puta i deca ali i roditelji bili u fokusu. Panelisti su bili više nego sjajni, a ja ću pokušati da vam prenesem o čemu se govorilo i koji su to suštinski važni problemi koje bismo kao društvo u celosti trebali osvešćivati i na njima raditi.
U prvom panelu pod nazivom – “Čuvar mentalnog zdravlja dece i roditelja“, vođena je diskusija o tome koliko je važno emotivno i psihičko stanje roditelja u prvim mesecima dečijeg života, na koji način sredina igra bitnu ulogu u pružanju podrške majci, koliko i zašto je igra značajna za decu, ali i ništa manje važnoj ulozi tate u životu dece. O tome su govorili:
Ivana Mihić – dr. Psiholoških nauka i vanredna profesorka Odseka za psihologiju, Filozofski fakultet u Novom Sadu; Irena Marković – mama i strukovna medicinska sestra iz oblasti medicinskih nauka, iz Beograda; Miša Stojiljković – autor serijala emisija na RTS-u „Tata ti si lud“; Inga Mijailović – šefica telesnog savetovališta „HaloBeba“
Moderatorka prvog panela bila je Smiljana Grujić – koordinatorka programa „Podrška ne perfekcija“, Fondacija Novak Đoković
Takođe, roditeljima je predstavljena i nova “HaloBeba” aplikacija koja za cilj ima da pruži podršku roditeljima i pomogne im oko problema ili nedoumica koje imaju vezano za negu i brigu svoje dece.
U vreme pandemije, porodice se susreću sa nizom novih okolnosti na koje su prinuđene da se prilagode. Osim što mame i tate imaju odgovornost za održivost egzistencijalnih potreba svoje zajednice, tako su nosioci i one najveće odgovornosti prema svojoj deci, a koja se odnosi na njihovo odrastanje i razvoj. Roditeljstvo, samo po sebi je jedan specifičan i ni malo jednostavan životni izazov. Svaki roditelj zna da kroz odrastanje deteta ima najvažniju ulogu u dečijem životu, ali da kroz tu novu ulogu zajedno sa svojim mališanom raste i menja se i on. Zato je jedna od osnovnih moralnih obaveza svakog društva da roditeljima pruži podršku i jača ulogu roditelja, kako bi svaka zajednica bila utemeljena na jednom zdravom i funkcionalnom životu. Dakle, to je zadatak svih nas!
Uvodne reči, kao i početak konferencije, dali su dr Zlatibor Lončar, ministar zdravlja Republike Srbije i Dejana Kostadinova, direktorka UNICEF-a u Srbiji.
„Najvažniji faktori koji doprinose razvoju dečjeg mozga su ljubav, briga, pažnja, slušanje i interakcija sa detetom – jednom rečju – responzivno staranje”, navela je u uvodnom obraćanju Kostadinova.
Kada govorimo o responzivnom staranju i njegovim komponentama, osim svesnosti i posvećenosti roditelja kao pojedinca, stručnjaci su se složili koliko je bitno da roditelji, pre svega majke, imaju emotivnu podršku, razumevanje, ali i rasterećenje od kulturnih i društvenih pritisaka.
Kako su prvih šest nedelja najstresniji period u porodici, majkama je osim praktične pomoći, potrebno da ih ohrabrimo da govore o svojim osećanjima, brigama i nedoumicama. Sasvim je ok da se žene susreću sa pomešanim osećanjima, a uloga porodice je u tome sa ume da sasluša, razume i na taj način pomogne majci. Mame ne moraju da budu savršene, i imaju prava na vlastita osećanja! Zato se podrška ogleda u razumevanju majčinih različitih raspoloženja i emocija, naglasila je Irena.
Kada smo mi pre svega zdravi, kada smo dobro, onda je zasigurno da će se i naša deca osećati dobro i zadovoljno. Jedna divna rečenica koja je po meni označila čitavu konferenciju, jeste da se sve može odložiti osim ljubavi.
Igrajte se sa decom! Da li ste znali da je vreme provedeno u igri sa decom u korelaciji sa boljim postignućima dece, ali i doživljaju sreće kod roditelja? Zajednička igra roditelja i dece je najbolji psihološki imunitet tokom kovida! Ivana
„Dete živi kroz igru“, zato se sa decom igrajmo kada god možemo! Igra pomaže deci da dožive svet u skladu sa svojim mogućnostima. Kroz igru deca doživljavaju događaj, analiziraju, pokušavaju da razumeju uzrok i posledicu, jednom rečju oni smeštaju svet u svoj prostor. Naša uloga je podsticaj na igru! Osim toga, kroz igranje, svaki roditelj upoznaje svoje dete.
Da li ste znali da u istraživanju koje je sprovedeno u Srbiji, 90% ispitanika ne odobrava kažnjavanje deteta, a ipak je svako drugo dete je iskusilo neki oblik kažnjavanja? Dok je samo 41% očeva aktivno uključeno u odgajanje dece. Otvorila su se pitanja, kako podvući granicu, i da li se nekažnjavanjem dece „dopušta anarhija“. O granicama, kao i o ulozi očeva, govorio je Miša Stojiljković. „Granice nisu nezdrave, to ne znači anarhiju“. Stoga, jedini pouzdan način da ih postavimo bez kažnjavanja, jeste da uvek budemo korak ispred svoje dece. Pozitivna disciplina koja se postiže nekažnjavanjem, odnosi se na ono kategorično „to ne može“. Ali nije dovoljno reći samo ne, već pojašnjenje zašto nešto ne može.
U Srbiji ne postoji zakon koji reguliše da i mama i tata mogu da idu na porodiljsko. Obzirom da je uloga oca ali i partnera u prvom periodu kada beba dođe, takođe važna, ovaj tata ističe da institucije treba da porade na zakonu i omoguće najmanje četiri nedelje plaćenog odsustva očevima. Govorilo se i o razbijanju tabua prisustva očeva na porođajima, i nerazumevanju zdravstvenog osoblja.
Uostalom da, zašto bi očevi bili uskraćeni tog prvog dodira sa svojom bebom, kožu na kožu. Koliko god se činili ne toliko važnim, svaki čovek čini psihološki sklop, a baš ovakvi momenti kao što su, na primer, prisustvo očeva tokom porođaja, zasigurno imaju uticaj na neko buduće nahođenje tokom života.
Koja su pitanja koja roditelji najčešće postavljaju savetovalištu „HaloBeba“, odgovarala je Inga Mijailović. Čak 20 000 godišnje odnosi se na dojenje. Zatim, da li beba dovoljno napreduje, pitanja vezana za grčeve, negu bolesnog deteta itd. Međutim, ono što će posebno obradovati roditelje jeste nova aplikacija koja će biti specifična po tome što će biti personalizovana. Odnosno, imaće mogućnost kreiranja profila deteta, gde će se unošenjem određenih podataka voditi na neki način briga, koliko bi beba trebalo da napreduje i slično; služiće kao podsetnik za vakcinacije, sadržaće mnoge igre, ali će imati i „kutak za roditelje“.
Drugi panel pod nazivom “Širenje dobrih modela podrške roditeljstvu – Mogućnosti i izazovi”, govorilo se o podršci porodicama sa malom decom kroz servise. Panelisti koji su diskutovali o ovoj temi bili su :
Kristina Nedeljković – rukovoditeljka patronažne službe, Dom Zdravlja “Novi Sad”; Spomenka Divljan, psihološkinja, stručna saradnica-pedagoškinja, Predškolska ustanova “Radost”, Novi Banovci; Maja Knežević – Romčević, sekretarka Odbora Stalne konferencije gradova i opština Beograd; Marina Sinanović, zdravstvena medijatorka iz Bora.
Moderatorka panela je bila Zorica Trikić, viša programska menadžerka, Međunarodna asocijacija “Korak po korak” (ISSA – sa sedištem u Lajdenu, Holandija).
Ove žene govorile su kada treba da počne kvalitetan “program” roditeljstva, kako ga uspostaviti i šta to institucije i udruženja treba da urade kako bi osnažile ulogu roditelja. “Kvalitetan program počinje u trudnoći, dakle još u prenatalnom periodu.” – istakla je Svetlana Vučković. Od velikog je značaja da je otac uključen kako u trudnoću, tako i nakon trudnoće, a iskustvo ove patronažne sestre pokazuje da broj uključenih očeva raste u odnosu na prethodne godine. Na taj način, ne usmerava se pažnja jedino na fizičko zdravlje deteta, već i mentalno. Jedna od osnovnih uloga patronažne sestre, osim da pruži pomoć porodici, jeste da prepozna šta porodici manjka ali i osnaži mame i tate, tako što će da istakne ono u čemu su dobri. Na taj način, vraćaju samopouzdanje roditeljima koji se često sreću sa problemom da “nešto ne rade kako treba”.
Kada su u pitanju predškolske ustanove, Spomenka Divljan objasnila na koji način predškolske institucije kroz razne programe imaju za zadatak da ojačaju partnerske odnose roditelja, kako bi potom i društvo moglo da utiče na zdrav razvoj dece. Porodični kontekst, kasnije utiče na svaki drugi. Najvažnija tačka u relaciji roditelj – institucija jeste da se podstaknu roditelji da budu otvoreni za zagovore na razne teme kako bi osnažili svoje emocionalne kapacitete.
Otvorila su se pitanja za osetljive grupe. O tome se razgovaralo sa Marinom Sinanović iz Bora, koja je istakla da Bor ima zaista lepu saradnju sa svojim sugrađanima i organizacijama kada je ovaj problem u pitanju. I navela istrajnost i empatiju kao ključne elemente u postizanju što boljih rezultata. “Celo selo je potrebno da se razvije jedno dete, da se razvije jedan čovek”, naglasila je Marina Sinanović. Na ovu rečenicu nadovezala se moderatorka Zorica Trikić divnom rečenicom koja kaže “da je dovoljno jedno dete da se podigne cela zajednica.”
Ipak na pitanje da li postoje udruženja koja se bave problemima gluvih i nagluvih osoba, panelistkinje nisu mogle da daju odgovor. Lično smatram da je izostanak ovakvih odgovora podstrek za nova rešenja i osvetljavanje nedostataka našeg društva. Međutim, Maja Knežević dala je suštinski važne predloge kako se izboriti da ove grupe, kao i sve druge, dobiju svoje institucionalno mesto i više prostora u društvu. Rad na ujedinjenju sektora, poboljšanje komunikacije između tih sektora, povezivanje saveta roditelja (gluve i nagluve dece) sa lokalnim samoupravama, ali što je najvažnije, sistemski jasno artikulisani stavovi tih udruženja, kao osnovna polazna tačka! Udruženja moraju biti jasno definisana kako bismo išli napred.
Maja Knežević je iznela i činjenicu o tome da sredstva kojima raspolažu pojedine opštine nisu u korelaciji sa kvalitetom učinaka. Stoga, standarizacija kvaliteta je ono što je neophodno, i predstavlja sledeći izazov za naše vlasti.
Treći, poslednji panel, bio je usmeren na „poslovanje po meri porodice i deteta“. Vođena je diskusija o odnosima poslodavaca prema zaposlenima, o tome koliko su zaista poslodavci tokom vanrednog stanja imali odgovornosti i razumevanja prema porodicama i deci svojih zaposlenih, koja su to prava očeva kada je odsustvo u pitanju, da li je vreme da se paradigma poslovanja promeni, a prikazana su i neka istraživanja UNICEF-a o očekivanjima dece od radnog mesta roditelja, što je bilo posebno interesantno, ali i pomalo zabrinjavajuće.
Učesnici trećeg panela bili su:
Natalija Pešić, menadžerka ljudskih resursa, VIP Mobile, Ivana Mihajlović, HR direktor, Direct Media, Marija Beslać, menadžerka komunikacija i korporativne društvene odgovornosti, Nordeus i Ana Vidović, poslovna saradnica za ljudske resurse, Nelt. Panelom je koordinirala prof dr Nataša Krstić, UNICEF konsultantkinja.
U Srbiji je sprovedena anketa, pod pokroviteljstvom UNICEF-a, u kojoj su deca prvi put pitana šta misle o radnom mestu roditelja. Ovim se otkrilo ne samo šta deca o tome misle, već koliki danak roditelji plaćaju kako bi uskladili posao i porodično vreme, kao i da li je roditelj u dovoljnoj meri u centru pažnje poslovnog sektora.
U ovoj anketi učestvovalo je 1900 dece od kojih je kao što vidimo više od polovine njih primećuje da roditelji ostaju duže od 8 sati na poslu, dok 1/5 dece navodi da roditelji imaju vrlo malo ili nemaju uopšte vremena za njih. Veliki procenat, čak 93% roditelja, prema podacima, nije imalo vremena za svoju decu u njima bitnim situacijama.
Kada je u pitanju anketa koja je bila namenjena poslodavcima, iako rezultati pokazuju da su oni otvoreni prema potrebama roditelja, česta odsustvovanja radi nege deteta predstavljaju ipak izazov. Složili su se sa činjenicom da je ženama dosta teže da usklade posao i porodicu, naročito na višim pozicijama, menadžerke, direktorke itd, i u većim gradovima. Potvrdili su i da nemaju odsustvovanja oca radi nege deteta.
Koren problema, koji vidimo u ovim anketama stoji u mišljenju koje je i dalje dominantno, a to je dualizam porodice i posla, odnosno da ove dve stvari treba posmatrati odvojeno. Zapravo, baš suprotno. Panelistkinje su se složile da je budućnost u tome da se čovek posmatra HOLISTIČKI, kao celovito biće. „S tim u vezi, previdi se činjenica da su zaposleni koji su zadovoljni balansom posla i života produktivniji i zadovoljniji“. – Ana Vidović
Poslodavci se plaše da će izgubiti produktivnost zaposlenih ukoliko usmere pažnju na njihove potrebe. Dok sasvim suprotno, ukoliko poslodavac brine o potrebama svog zaposlenog, smanjuje šansu da stvori atmosferu „otuđenog rada“. Natalija Pešić, stoji kao jedan od zastupnika novog koncepta kako se odnositi prema zaposlenima. Njena kompanija smatra da je veoma bitno da deca imaju pozitivan odnos prema poslu roditelja.
Razmatrale su se i ideje šta bi to država mogla da učini kako bi kompanijama omogućila da se otvore za upravo ovakav, holistički pristup svojim zaposlenima. Pa tako na primer, jedan od predloga mogao bi se ogledati u tome da se daju olakšice i podsticaji poslodavcima koji imaju nameru da poseduju Family/Friendly sertifikat.
Marija Beslać, govorila je o nekim od modela koje praktikuju u kompaniji Nordeus, pa tako navodi da često anketiraju svoje zaposlene kako bi bolje razumeli njihove konkretne izazove, bez obzira na trenutne fleksibilne uslove koje kao kompanija imaju. „Tatama sleduje nedelju dana slobodnih nakon rođenja deteta. Međutim, mi imamo i mogućnost neograničenog odmora za zaposlene tokom godine, tako da se očevi opredeljuju za još dodatne 2-3 nedelje. Fleksibilno radno vreme bilo je i pre pandemije, a naročito tokom. Bilo je dovoljno samo obeležiti u kalendaru kada treba da se bave decom i to bismo poštovali.“
Mislim da svi poslodavaci treba da slede primer ovakvih kompanija. Da je nužno umrežavanje i informisanost, da bi se neke od predrasuda kao što su “to rade velike firme, to nije za nas”, razbijale. Da kompanije prepoznaju i razumeju koje su to potrebe zaposlenih i da omoguće podršku za njihovu porodicu. Čovek je celovito biće, i jedino tako se mora posmatrati! “Inicijativa je i na nama, a zadatak nam je da edukujemo jedni druge o promenama obrazaca”. Ivana Mihajlović
Završnu reč dala je Jelena Zajeganović – Jakovljević, rukovodilac sektora za rani razvoj, UNICEF Srbija. “Odrastanje dece i roditeljstvo ne čekaju idealne uslove, razvoj deteta se ne može odložiti. Zato je važno da sve snage usmerimo ka roditeljima i da ih podržimo“.
Ja ću samo dodati: da bi sve ove teme postale vidljivije u društvu, moramo se pozvati i pokrenuti na angažovanje. Svi zajedno. Pre svega toga, moramo jasno razumeti koliko odgovornu ulogu imaju roditelji i postaviti ih u centar pažnje, kako bi mogli činiti ono što je njihova najvažnija životna uloga, a to je BITI RODITELJI.
Link do teksta “Dom izgrađen na postojanju” https://www.originalmagazin.com/blog-kutak/dom-izgradjen-na-postojanju/
Link na kojem možete pogledati celu konferenciju https://www.youtube.com/watch?v=73ArCNjHbZM
