Postoji iluzija o savršenom roditelju. O onima koji uspevaju uvek plivati sa glavom visoko iznad vode, koji se uvek kontrolišu i uvek se nose vešto sa svakom situacijom. Ne greše, a čak i ako greše, od svojih grešaka naprave pravu malu pedagošku lekciju. Njihova deca su izvanredna, jer su oni kao roditelji besprekorni. Ali kao što rekoh, takav roditelj je iluzoran.
Ne postoji savršen roditelj. Ne u tom smislu. Kao što ne postoji ni idealan priručnik koji ćete moći da otvorite svaki put kada se budete susreli sa problemom, da vam kaže šta da radite sa svojim detetom. Nažalost, mnogi od nas često upadaju u ovu zamku, koristeći se metodama svojih roditelja, baka i deka, prijateljskim savetima, kao da su naša deca jednoobrazna bića, pa ih tako treba i odgajati. To ne znači ni da struka niti učenja naših predaka nemaju dobre savete kojima se možemo koristiti, već da želim osvetliti onaj put koji najčešće nesvesno zaboravljamo, pa se tim putem ređe i ide, a to je da odgajamo decu tako da budu SVOJA!
Kada su naša deca jednostavno svoja, to znači da u njihovom programu nema roditeljskih briga kao što su postignuća, napredak i kako šta deluje u očima drugih ljudi. Deca nisu naša da ih posedujemo i gospodarimo njima, te je apsolutno pogrešno oblikovati ih na način na koji bismo zadovoljili vlastite potrebe. Kada odgajamo dete, moramo uvek biti duboko svesni jedne stvari, a to je da je dete duh koji lupka sopstvenim potpisom, te moramo odvojiti ono šta smo mi, od onoga šta su naša deca. Zato je često da kao roditelji, umesto ispunjenja individualnih potreba svoje dece, na njih projektujemo vlastite ideje i očekivanja. Kao posledica toga, neka deca postaju problematična, jer umesto da oživimo detetov autentični duh, mi smo ga nesvesno umrtvljavali. Vaspitanje dece se treba prilagođavati njihovim potrebama, i to je možda jedino univerzalno „pravilo“ koje se može uzeti u obzir kada je u pitanju naš roditeljski zadatak.
Da bismo dete vaspitavali prema njegovoj potrebi, istina je da moramo dobro da poznajemo i osluškujemo njegovo biće, ali je još veća istina da moramo pre svega dobro da poznajemo i pažljivo osluškujemo sebe. Od toga koliko smo SVESNI roditelj, moći ćemo da pomognemo našoj deci da sačuvaju svoj autentični svet, koji je toliko pun kreativnosti, dobrog i slobode.
Svesnost nije vrlina koju neko poseduje, a neko ne. Svesnost nije potpuno oslobađanje od nesvesnosti, niti je moguće biti stalnom u takvom budnom stanju. Ona iz nje nastaje kao rezultat procesa promene koja se dešava u nama. Zato bi povremeno trebalo, umesto da se fokusiramo da menjamo našu decu, taj fokus premestimo na vlastitu promenu.
Kada nam naša deca pokazuju put natrag prema vlastitoj suštini, oni postaju naši najveći preporoditelji. Šafali Sabari
To, sa druge strane, ne znači da odustanemo od uticaja na rođenu decu i budemo njihove sluge. To ne znači ni da treba da krivimo sebe, ili da upiremo prst u druge zato što su sina ili ćerku „tako“ vaspitali, ili ih „nisu“ vaspitali. Ali svakako da treba da postajemo svesniji svojih unutrašnjih načela, sukoba, pa i svojih neki dalekih osećanja, jer u svemu tome se najviše ogleda i živi naša suština. Zbog toga je naša sposobnost da prihvatimo svoju decu, direktno povezana sa sposobnošću da prihvatimo sebe. Možemo li se nadati da ćemo vaspitati dete slobodnog duha i razmišljanja, ako ni sami nismo takvi? Možda je vreme da umesto stalne okupacije dečijeg sveta šta treba a šta ne, šta treba da znaju, kako da se ponašaju pred drugima, kako da postanu hrabriji, umesto svih tretmana koje im nudimo da bi bili uvaženi u društvu, zastanemo pred sobom i zapitamo se da li je to zaista potrebno njima ili nama?
Ego uvek radi, naročito roditeljski ego koji će pokušati svoje potrebe da zadovolji preko nove dobrodošle uloge koja mu se daje, a to je upravo ova, mame ili tate. Prilika da izgubimo taj ego, jeste dati svom detetu potpuno prihvatanje. Pustiti ih da postoje kao originalne jedinke a ne kao produžetak vlastitog ega.
Kada živimo autentično, i dalje možemo imati vezu, kuću, automobil i druge luksuzne stvari koje privlači ego, ali svrha zbog koje te stvari postoje potpuno je drugačija. Šafali Sabari
Sličan slučaj je i sa samom decom. Kada svoju decu pritiskamo da budu nešto što bismo mi želeli, gušeći njihovu jedinstvenost, ona postaju spoljašnji činioci za zadovoljavanje našeg ega. Ni jedan roditelj to ne čini svesno. Stoga, veoma je važno razumeti prvenstveno kako da živimo svoju autentičnost kako bismo pomogli detetu da raste u svojoj, i nosi je svesno.
Često mislimo da je potrebno da budemo svemoćni kako bismo bili dobri roditelji. Možda i ovo izgleda kao totalno ludilo, “odjednom su roditelji krivi za sve, a decu treba osloboditi svih stega i prepustiti ih da vladaju kao tirani…” Ali zapravo, sve što treba da činimo je da budemo primereni. Kada deca shvate da smo zadovoljni prosečnošću, podstičemo osećanje sposobnosti u njima. Kada im pokažemo da su samo svojim postojanjem vredni kao osobe, i da ih volimo a da ne moraju ništa da učine ili postignu da zasluže ljubav, onda im dajemo osećanje emocionalne čvrstoće. Takva deca, ne moraju tražiti potvrdu spolja, već slave ko su zbog sopstvenog osećanja valjanosti.
Zapitajmo se da li je zaista najvažniji zadatak samo “lepo vaspitati decu”, ili je roditeljstvo idealna prilika da “vaspitavamo” sebe u najprisutnijeg i najsvesnijeg pojedinca kojim možemo postati. Mislim da je to mnogo važnije od naših ideja i očekivanja, jer našoj deci nije potrebna kontrola i dominacija, već da zajedno sa njima plešemo kroz svoju angažovanu prisutnost. Naša uloga bi se trebala sastojati u tome da im postavimo čvrst i stabilan kamen temeljac na kojem će sami graditi sebe, a ne da budemo dizajneri njihove sudbine, ili gospodari njihovog života.
Samo dom koji je izgrađen na istinskom postojanju bez straha od samog sebe, i toga ko smo, čini svesno prisustvo u životu kojem živimo. Vođeni tom idejom naša deca otkriće obilje svemira u kojem će radosno živeti povezani sa svojom unutrašnjom radošću.
