Unesi neizvesnost u svoj dan, možda ti to promeni život
Danas sam odlučila da uprkos tome što pada kiša, ne ponesem kišobran. Ne nosim ni novac sa sobom, šta više, ni telefon. Spremna za skok kroz zečiju rupu, možda i pad kroz mračni hodnik, neočekivane promene svoje veličine, čajanku kod Ludog šeširdžije ili neizvesni prolazak kroz ogledalo. Odlazim u nepoznato, pustila sam korak u neizvesno, neočekivani niz događaja koje ću možda jednom nazvati čudima, sinhronicitetima ili prstom sudbine… To još uvek ne znam, ali ovaj osećaj dobrovoljnog bekstva i uzbuđenja koje tako male promene mogu da donesu me tako dobro radi!
Imam jaku potrebu da budem svedok sopstvenog (ne)snalaženja u novim situacijama koje je tako lako rešiti kad imate “rekvizite” koji pomažu, na primer – da ne pokisnete! Novac, telefon – alati za izbegavanje niza neprijatnih situacija. A šta ako oprez, zaštita i priprema nekada znače nerizikovanje i zaobilaženje srećnih mogućnosti? Šta ako takav pristup znači zatvaranje vrata za “darivanje slučaja” kako lepo reče Dragoljub Zlatković o kome sam pisala.
Možda smo navikli da uvek igramo na sigurno, nosimo sijaset stvari koje olakšavaju život, stara dobra preventiva, oprez, ili prosto navika. Sjajno je biti spreman, ali nekad treba izazvati sebe, zakoračiti na nepoznat teren i otkriti magiju, koja počinje sa rizikom! Zašto ne bismo krenuli od sasvim svakodnevnih situacija i tako uneli neizvesnost i rizik u svoj dan. Zakoračimo odlučno na tu neuhodanu stazu koja je možda puna žbunja iza kojih čuči srećna slučajnost. Hoćemo li se plašiti bodljikave biljke ili ipak proći tuda? Meni je danas lepo da posmatram i taj grm kao zemaljsko biće koje samo deluje neprijateljski, prestajem sa diskriminacijom zasnovanom na predrasudama bilo koje vrste.
Nije sve kao što izgleda
Šta ako sreća nekad ima imidž opasnog momka? Da li ćete se zbog toga uplašiti, skrenuti pogled, okrenuti glavu, i skloniti se s puta? Ili… šta ako nosi odeću sa iglicama i trnjem, da li to znači da je nećete zagrliti i sagledati malo dublje ispod te površine? Iako nam zmija deluje odbojno i strašno, ona ima svoje mesto na zemlji, deo je uređenog sistema i podjednako važna kao mila golubica koju je voleo Nikola Tesla. Jer lepo je govorio Vladeta Jerotić – budimo mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi.
Zato sam rešila da danas malo pokisnem, ili da i pored toga što nemam kišobran, dok je na ulici situacija it’s raining cats and dogs, ostanem suva. Kako? Možda sačekam negde i sklonim se od kiše, tom prilikom pročitam fenomenalnu priču koja mi promeni život, u obližnjoj biblioteci ili u knjižari blizu moje kuće. Ili sasvim slučajno naletim na staru prijateljicu, pokupi me kolima pa odemo zajedno na kafu i podelimo neverovatnu sreću koja joj se skoro dogodila, i sve me to nadahne na najveličanstveniji način!
Šta ako mi ni telefon danas nije potreban, ako odlučim da me sretnu baš oni ljudi koje i treba da vidim, bez unapred dogovorenih sastanaka…
Šta ako odaberem da mi današnja valuta bude ljubav i sve što poželim da drugome kupim ili darujem nekako dobijem kroz energiju ljubavi i iskrenu emociju srca. Možda taj osmeh životu njemu daje signal da ga volimo, i da smo hrabri, a takvima sreća postaje verna pratilja. I sve dobije smisao, pa se savršeno posloži i bude baš cakum-pakum. Iako je na početku delovalo i da ćemo pokisnuti i prehladiti se i ostati gladni i žedni i bez prijatelja.
A dobili smo mnogo, nadam se.
Prati znakove, čak i ako ti deluju suludo
Sigurna sam da ću na kraju avanture reći – vredelo je. Kako god proteklo, znaću da postoji ona druga verzija svega, ona u kojoj kao da sebe upoznajete po prvi put, pa ste i uzbuđeni, i uplašeni pomalo, ali sve dobija nove oblike, obrise i boje. I sledimo znakove pored puta, poverujemo i gusenici sa lulom i pristanemo na putanju belog zeca, na razgovor sa cvećem… Jer ta inverzija stvarnosti kao druga strana ogledala je ponekad baš ono što nam treba. Lepota i smisao nisu uvek očigledni, nekad se kriju u apsurdu i na sasvim suprotnoj strani.
Fotografija: Pinterest
