Dragoljub Zlatković – poznavalac tajni priče i pričanja

Priče i njihovi pisani tragovi dokaz su da čovek može ovladati vremenom i prostorom, da može pobediti i samu smrt, nadživeti fizički ograničeno postojanje. Te priče sakupljaju i prenose daroviti pojedinci, ugrađujući u njih poruke koje počivaju na istini dugačkog lanca čija svaka karika otvara mogućnost za novu, i tako u beskraj…

Dragoljub Zlatković jedan je od onih koji poznaju tajnu priče i pričanja. On prenosi glasove predaka pretapajući ih u melodiju koja se lako prihvata kao svoja, maternja. Čitavog života on proučava, beleži i na svoj umetnički način usavršava tradicionalnu kulturu pirotskog kraja. Sa njegovim delom srela sam se najpre kroz knjigu „Vreme uz ognjište“.  A  svoj prvi susret sa knjigom Dragoljub Zlatković povezuje sa bukvarom koji mu je donela majka, magičan i prepun slika, opčinio ga je. Preko ove knjige koja je  inicijacija u svet škole i obrazovanja, dodirnuo je i Zlatković svet priče i zaljubio se u njega… Delo Dragoljuba Zlatkovića ima  izvorište u prošlim vremenima, folkoru, tradiciji i neograničen domet za one koji žele da čuju priču čoveka koji voli svoj zavičaj. Ne zna se ko iz te ljubavi dobija više, da li zavičaj ili ovaj neumorni proučavalac i književnik. U svoja dela utkao je magijom reči  i zapisa najdragocenije motive ovog kraja, verovanja, simbole, koji na jednom metaforičnom planu, postaju ovekovečena lepota poput pirotskog ćilima – prepoznatljivog simbola ovog mesta.

Dragoljub Zlatković je do sada objavio više od 20 knjiga, a za svoje dvotomno delo “Rečnik pirotskog govora” dobio je nagradu Vukove zadužbine za nauku 2015. godine. Živi i stvara u Pirotu o kome najlepše govori kroz svoja dela, otkrivajući svu autentičnost i lepotu ovog mesta – kako u govoru, tako i mentalitetu ljudi, njihovim navikama u jelu, piću, ljubavi i mržnji, životu i smrti.

Prenosim fragmente naših razgovora kao darove mudrog čoveka čije dugogodišnje iskustvo i posvećenost u spoju sa umnošću i talentom imaju težinu i ja sam ih utkala u svoj duhovni prostor. Preporučujem čitanje njegovih dela, posebno knjiga Duma i Vreme uz ognjište, svakom ko želi da putuje kroz prostor i vreme u pravcu prošlosti, zalivajući usput svoje korenje. Mene su podsetile koliko je važna komunikacija sa kolektivnim bićem kao jedan od osnova bolje komunikacije sa sobom.

O buđenju kapaciteta

“Muka aktivira ono što ćuti neotkriveno u čoveku. Čovek se usavršava jedino ako pristane na nadigravnje sa njom. Humor je moćno oružje u toj igri – običan čovek se stalno šali i tako prevazilazi apsurd, pretvarajući muku u savetnika.”

O uspehu

“Treba jasno precizirati ciljeve, tada neuspesi postaju sitni i ne prelaze u ogorčenje. Svoje mane dobro upoznati i svakog dana raditi na njihovom slabljenju.”

Strah od smrti

“Solunci su duže živeli od ostalih, jer su kulturu smrti stekli ranije, i tako prevazišli strah od nje. Oni koji su opsednuti smrću postaju sebični. Važno je pretvarati se u druge – reprodukovati se. Mudra starica mi reče – Ja ne mogu da umrem, ja sam vrba pored reku, trulim ali puštam mlado… Postoje tri vrste ljudske reprodukcije: biološka, materijlana i etička koja znači biti odan roditeljima, precima, čovečanstvu. Ko sve ovo savlada za njega je smrt samo smena generacija.”

O narodnim pričama uz ognjište

“Ognjište je bilo i neka vrsta dnevnog izveštaja članova porodice. Taj osećaj zajedništva i pripadnosti grejao je dušu i sa vatrom u ognjištu sagorevao svu gorčinu proteklog dana, odlazilo se na spavanje pročišćenog duha u sutra poklonjeni dan…”

Darivanje slučaja

“U životu treba više planirati nego se prepustiti čekanju slučaja, međutim, ne treba pak ni potceniti darivanje slučaja. Stara izreka kaže baba šumom, deda drumom – ko tu dobija više? Da li ići poznatom i planiranom stazom ili neizvesnim putevima sa mnoštvom mogućnosti… koga će slučajnosti da susretnu više? Ići šumom znači izaći iz uobičajenog obrasca te tako shvatimo ko smo, u čemu grešimo… Treba dopustiti i slučaju da nas daruje…”

O dobroti

“Treba se osloboditi predrasuda, treba da umemo da oko sebe pronađemo dobrog čoveka da bi on pronašao još malo dobrote u nama. Tako pojačavamo onu svoju komponentu dobrote. Kada činimo dobro drugima činimo i sebi… Ima ljudi koji postoje samo kroz dobrotu, nesebično deleći sebe sa drugima.”

Dragoljub Zlatković prepoznaje patnju našeg čoveka kao neminovnost koja nadrasta i samog čoveka koji pati i tako dobija karakter kolektivne osobine. Mudrost pojedinca ostaje neuništivi usmeni zapis za sva vremena pa i za one koji se još nisu rodili.

Ovaj neumorni tragač za narodnim blagom, u svojoj 83. godini ne prestaje da istražuje, uređuje i obajvljuje. I to je sjajan primer kako treba negovati odnos sa prošlošću, korenima i tradicijom kao osnovama identiteta jednog kraja, naroda pa i svakog od nas…