Sunce sija glasno, u vazduhu se množe atomske čestice i odlaze kao lagane balerinice. Možda te balerinice nose skrivenu poruku svakog od nas Univerzumu, a možda sam se i ja uželela pisanja pa mi se mašta budi sa prvim slovima na papiru. Na radiju svira Coldplay koji prija ritmu srca, a svako srce ima najbolji ritam kad mu je ljubav najbolji drug.
Razmišljala sam o svojim najboljim prijateljima i svim bliskim saradnicima svoje duše (to sunce u meni uvek budi najsvilenije osećaje), svi toliko različiti a žive u mojoj duši zajedno. I baš im je tu lepo, i lepo je meni sa njima.
„Baš nam je lepo, i to treba negovati, a najglavnije od svega-biti zahvalan na tome!“ Reče meni moj alterego. Da, baš tako, najglavnije. Glavnije od glavnog.
Zašto sam počela da pišem o tome? Zato što nam svima treba jedan mali reminder u glavi koji će nas kad počnemo da se zastrašujemo svim i svačim, podsetiti da je u životu sve prolazno druže. Pa loše neka ide, ali za dobrim nemoj da plačeš sutra, moj druže. A jedini način da sutra ne plačeš jeste ako osvestiš svoju radost, sada, i sada i sada…. Pa neka i prođe, ali znaćeš da je živa, da je u tebi, i da nisi uzalud protraćio vreme koje ti je na raspolaganje dato. Osvesti i loše, ali ga osvesti prolaznošću na koju ni ono nije imuno.
I ne budi sebičan. Podeli se sa drugima. Zato služe prijatelji i saradnici duše. Ako deliš radost sa njima, ona će se umnožiti. Ne troši dane da ti prođu, troši ih tako da ni jedan ne bude prazan. I ne boj se. Ne boj se ni tuge, ni samoće, ni rata, ni besparice, ni bolesti se nemoj više bojati. Stekni naviku da savladavaš svoje strahove.
Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živeti?
-Meša Selimović
Jedan od mojih drugara kada sam ga pitala kako ideš na sve te aktivnosti kada se toliko plašiš visine, odgovorio mi je „pa moram živeti“. Svi se nečega plašimo, ali to ne treba da ovlada našim življenjem, jer se ogrešujemo o život koji nam je dat i o ljude koji su nam u njemu dati. Ne budi persona non grata u sopstvenom životu. „Nije lako“, ma heeej, ubedili smo sebe da su nam stanja bezizlazna. Ma šta je bezizlazno… jedino nam volja ne nađe izlaz kad joj sva vrata zalupimo i katancem zaključamo.
Postoje sudbine, koje su istinski teške, i čiji akteri tih sudbina su heroji već samim tim što su te sudbine njihove, ali čak i neki od njih nisu proterali radost iz života, pa čemu onda taj tvoj kiseli osmeh pred rukom koja te želi odvesti na svetlost?
Balerinice iz moje mašte, možda su baš one zadužene da nose poruke Univerzumu, a Univerzum daje povratnu informaciju. Šta ako se i on, deleći se sa nama, umnožava?
Umnoži zahvalnost, svaki dan.
Umnoži radost.
Mašta je bašta.
Sadi zdravo i tako ćeš i živeti. A balerinice, neka odnesu i donesu samo najlepše.
