Предшколство у Србији проживљава своју револуцију, за мене лично, прву по реду. За неке моје колегинице чак четврте.
Једно је очигледно, предшколство пролази кроз период мењања перцепције о детету, његовим способностима, потребама и улози друштва у васпитању.
Зашто је ова тема битна за Вас/ вас?
Ако имате дете предшколског узраста, битно је да знате како ће радити установа којој остављате своје дете. Која ће бити Ваша улога у целом процесу васпитања и образовања?! Која је улога друштва?
Ако немате наследника који одговара опису? Одговор је једноставан. Какву децу ми ( родитељи и радници у вртићима) одгајимо данас, такву ћете пензију Ви имати „сутра“.
У сваком случају, о самим основама можете да сазнате више акo посетите линк, http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2018/09/OSNOVE-PROGRAMA-.pdf . Техничке ствари неће бити тема овог чланка.
Оно чиме ћу се бавити је константно промишљање које су ове основе донеле мом окружењу и мојој маленкости. Све то ме је навело да цео концепт сагледам из једног мало другачијег угла.
Да сагледам духовне аспекте промене, што, сматрам, овај концепт сам по себи и заслужује.
“Дух” промене
У светлу духовног пута који пролазим као православна хришћанка, цео концепт нових основа описујем у три речи.
Љубав, слобода и заједница.
У православљу, Бог као апсолутна љубав ( по мени најсажетије представљена у Символу вере) и апсолута слобода.
Заједница, кроз коју хришћанин узраста у својој вери. Заједница у којој почиње и завршава лични подвиг.
А како се ове три битне компоненте могу сагледати у
„ Годинама узлета“???
„ Године узлета“ су отворен и флексибилан програм, који нам даје могућност да своју праксу ставимо у задати оквир.
Шта то значи???
Сам програм нам даје вредности на које морамо да се ослонимо. Теме истраживања, ресурси, стручњаци који ће се укључити, извори знања које ћемо користити… све то зависи првенствено од интересовања деце, затим од доступних институција, стручњака ( научници, уметници, радници у сектору културе, производње, пољопривреде и тд). Овако конципиран програм нам омогућава да поштујемо аутономију детета, запослених и саме локалне заједнице. Да градим “реалан програм”.
(“Године узлета” 26 стр.)
Реални програм је обликован контекстом предшколске установе односно конкретног вртића у коме се развија. Контекст чини одређена култура и структура установе, непосредна заједница и сви учесници програма. Културу установе чини одређени систем вредности, исказане и подразумевајуће норме, писана и неписана правила, традиција, очекивања и обрасци односа по којима установа функционише.
Даје нам СЛОБОДУ да бирамо садржаје и начин на који ћемо код деце подржати потребу за живљењем у заједници. Слободу да истражујемо, развијамо, изразимо себе и своје окружење.
(” Године узлета” 31 стр.)
Заједница директно, а преко породице индиректно, обликује услове и начине
одрастања детета. За дете је заједница пре свега његово непосредно окружење –
породица, суседство, родбински систем, вртић и друге установе и институције које оно посећује и у њих се укључује, попут дома здравља, продавнице, отворених простора (парк, игралиште, двориште), играонице, библиотеке, позоришта за децу
Простор за учење и развој…
Веома битан фактор у новим основама представља простор у ком деца бораве. Простор треба да буде организован и опремљен тако да подржава дечју природну потребу за истраживањем. Да пружи могућност „ искуственог учења“. Слободно и без препрека. Слобода- основ за квалитет учења, основ за квалитет стварања. Слобода као услов за квалитет детињства.
Одговорност
(1КОР 6, 12).
„Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“
Слобода са собом носи и одговорност.
Учећи да бирамо, да се запитамо, да покренемо, урадимо, учимо и да прихватимо одговорност за реакције на нашег деловања. Учимо да јасно и гласно, критички прихватимо и изразимо себе и аргументовано изражавамо своје мишљење о окружењу.
Слобода је веома битан фактор и онда када живимо у складу са оним што нам је рођењем дато.
Различитост
Сведоци смо времена у ком, без обзира на напоре да се то промени, свака различитост бива нападнута од стране већине.
Та „већина“, налазећи се у истој равни, на истој таласној дужини, не прихвата ништа „што не припада маси“. Овде на сцену долази љубав према ближњем.
Свако коме је дато да проблеме решава отежано или пак олако, не уклапајући се у шаблон, буде етикетиран и одбачен.
„Године узлета“ дају основу да створимо друштвени поредак који ће пригрлити различитост. Пружити ништа сем љубави за „ближњег свога“. За оне који се суочавају са потешкоћама и онима чија даровитост даје могућност целом друштву да напредује. Та даровитост, изузетно ретко буде препозната на раном ( или генерално предшколском и школском) узрасту и не пружимо детету довољно подршке. Тако настају ожиљци не прихватања и не разумевања. Они остају без обзира на то што даровитост са собом носи и упорност и доследност. Носи снагу да се различитост „поднесе“.
Добијамо прилику и да схватимо суштину „подршке етничким мањинама“.
Како то култура „наших ближњих“ може да оплемени и наш духовни и културни живот?
А каква је улога заједнице?
Кажу да је некада потребно „цело село да би се сачувало једно дете“. У овом случају то „цело село“ је заједница стручњака из различитих области. Наша локална заједница постаје наш ресурс. Добијамо могућност да децу науче и упуте на то где је „извор знања-сазнања“.
На овај начин деци дајемо могућност „смисленог учења“. Деца се баве стварима које их занимају, а одрасли им помажу да их истраже. Тако стварамо „ заједницу која учи“ .
Заједницу у којој свака индивидуа у складу са својим компетенцијама даје допринос истој .
“Друштво будуће” ком стремимо…
Нови нараштаји треба да високо позиционирају различитости као квалитет друштва и из ње црпе духовно богатство (богатство духа насупрот материјалном).
Када подвучемо црту, морамо бити искрени и рећи да заиста све ово звучи као утопија.
Као савршено друштво у ком ћемо се водити правим вредностима. Где ће људи волети и поштовати једни друге. Где ће стручњаци радити заједно. Без трунке сујете и зависти, све у циљу васпитања и образовања.
Друштва које ће дете сагледати како то програмске основе предвиђају ( погледај стр.5, http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2018/09/OSNOVE-PROGRAMA-.pdf).
Полет или пад
Морам да признам да, док својим колегама причам о основама, сама себи звучим као Владица из „Варљивог лета 68“. Као она која „тако прожима“.
Међутим, нисам сигурна да ћемо успети суштинску и дубоку промену да направимо уколико не променимо стање свести нације. И овде ми се некако преплићу размишљања о вери. Вера нам нуди излаз из бесмисла, али нас наша пропадљива природа људска некако стално враћа и одвраћа.
Изнова видим жељу да се промени и свест о томе да су „само дела љубави“ она која ће остати. Онда ме уплаши реалност у којој људске слабости изнова блокирају наш узлазни пут. Немогућност да саосећамо, да схватимо пролазност свега.
Срби су хришћанство примили у 9. веку , а до данашњих дана нисмо у потпуности искоренили паганске обичаје. Каква је тек онда, извесна будућност „Година узлета?!
У сваком случају, реформа ће бити спроведена. Практичари ће морати да раде у односу на нове основе, јер тако каже закон, али мени остаје једно неизоставно питање. Да ли ћемо успети да променимо свест о томе шта су праве вредности? Да ли ћемо успети да пригрлимо различитости и да „ волимо ближњег свога“?
Читајући свој текст приметила сам да често помињем „добијање прилике“. Верујем да је то једини одговор који за сада имам. Добили смо прилику. Хајде да се потрудимо да је искористимо.
Владета Јеротић је рекао да лични подвиг почиње онда када су наши ближњи друкчијег веровања, мишљења, погледа на живот, понашања.
Сви смо пред личним подвигом и морамо да мењамо првенствено себе имајући у виду добробит целог друштва.
„ Трудим се ради другога услед чисте љубави и ништа друго немам у виду“ ( Старац Пајсије)
