Kada je svet postao mesto u kojem se promene dešavaju prilično brzo, ni umetnost više ne može dozvoliti sebi da biva samo l’art pour l’art (umetnost radi umetnosti). Ona više ne ostaje „zatvorena“, da bismo joj se divili jedino na njenoj uzvišenoj lepoti, već se počinje posmatrati iz nove perspektive, one u kojoj se tiče čoveka uopšte, njegovog osvešćivanja i angažovanja na promene.
Tako se ni književnost ne tiče jedino autora, ona se tiče i čitaoca i njegovog daljeg delovanja u praktičnom svetu. Odnos autor-čitalac postaje partnerski odnos, u kojem dve strane, ona koja poziva i ona koja treba da nastavi krug angažovanja, sve dok ga ne zatvori, deluju zajedno otkrivajući i menjajući svet.
Za mene, umetničko delo ima svoju bifurkaciju. Sa jedne strane ono se račva na ono što je zaista samo umetnost radi umetnosti. I tu mu nije potrebna nikakva druga funkcija osim da pobuđuje na spektar divnih emocija u nama. I sa druge strane ono dobija svoju novu dimenziju u angažovanju koje se ogleda u aktu za promenom, za boljitkom, uzvišenjem, i naravno za slobodom. Pisac ima odgovornost prema onome šta piše, a čitalac ima odgovornost prema interpretaciji tog sadržaja koji treba da ga podstakne na angažovanje.
Pisac i čitalac stvaraju ko-kreativni proces u kojem i jedan i drugi imaju odgovornost, prvenstveno prema sebi, a zatim i prema svetu. Smatram da ne treba naglašavati koliko je književnost, i umetnost uopšte, bitna za naš duh! Nije važno da li smo u ulozi pisca ili u ulozi čitaoca, sa koje god strane reči da se nalazimo, treba da se nalazimo u saradnji, kako bismo ona suštinska načela prevodili u formulare praxisa.
Za Sartra, čije se prosvetljenje emaniralo u kurikulum o angažovanoj književnosti, i hvala mu na tome, pisanje je način da egzistencija učestvuje u društvenom poretku. Kao pisac, naš zadatak je da apelujemo na preuzimanje odgovornosti čoveka za sopstvenu egzistenciju, onako kako bi jednostavno rekli „aman čoveče, uzmi stvar u svoje ruke“, dok čitalac treba da zaokruži krug tako što ima privilegiju da kroz čitanje u isti mah i otkriva i stvara, da stvara otkrivajući, da stvara putem otkrivanja.“ – Žan Pol Sartr.
Prosvećenost se danas ponekad pogrešno razume. Ona nije samo u sakupljanju i ponavljanju dobro naučenih rečenica i mudrosti, prosvećenje je proces koji se dešava kada stvaramo iz prikupljenog znanja, ona je sinhronizacija naučenog i življenog. Zato govoriti treba da znači isto što i delovati.
Funkcija pisca sastoji se u tome da svakog upozna sa svetom, tako da niko ne može sebe da smatra nevinim. Kad uđete u svet značenja, više ne možete da iz njega izađete. Sve je važno: ako pisac o nečemu ne govori, znači da je to namerno prećutao – i to izražava stav. – Žan Pol Sartr
Kako je neki literarni rad put ka slobodi? Ono što pisac predaje čitaocu jeste njegova ličnost sa svim njenim strastima, sklonostima, predrasudama, merilom za vrednosti… Od čitaoca se očekuje da preda isto. Shodno tome, što više osećamo svoju slobodu, više prihvatamo tuđu. Kakav divan način na koji je sloboda izvojevala apel za sebe! Taj odnos je igra razmene u kojoj su emocije apsolutno slobodne. Nema samo stvaraoca ili samo čitaoca. Čitalac je i stvaralac takođe, jer postaje odgovoran da se angažuje u akciji. Književnost, stoga, ima jedan sveopšti zadatak da izazove želju čitaoca da menja svet i učini ga boljim.
Pisac se odlučuje da apeluje na slobodu drugih ljudi, da bi oni, putem uzajamnih implikacija svojih zahteva, vratili čoveku totalitet bića i uklopili svet u okvire humanog. – Žan Pol Sartr
Zato ću reći, da ne samo da je umetnost uopšte, a onda i književnost – esencija života, već je angažovanje u umetnosti i književnosti, kvintesencija naše egzistencije, put ka slobodi.
