„Sama sam sebi muza, predmet koji znam najbolje“ jedna je od rečenica čuvene Fride Kalo. Kad iz bola i stradanja na toliko nivoa, izvučete novu snagu i strast za životom, kada od sopstvene prolivene krvi bojite najlepši cvet, kad krhotine unutrašnjeg neba tučete u prah pa ga natapate suzama pročišćenja i time slikate slobodu kao najplavlji nebeski svod. Verujete li u to da smo svi umetnici svog života, sopstveno nezavršeno umetničko delo?
Verujete li da boje nastaju od čudesnih smeša koje su istekle iz nas dok smo voleli, stradali, plakali, umirali od smeha i lepote, trčali, leteli, i padali. Od zvezdane prašine koja je ostajala za nama dok smo jurili repatice unutrašnjeg svemira čije se tame ponekad toliko plašimo! U redu je još uvek ne znati sve odgovore. U redu je biti pomalo izgubljen, uplašen. U redu je zastati na tren i oprostiti sebi, jer mi smo u svakom trenutku grumen zemlje koji može dobiti najveličanstveniji oblik ako svoje ruke predamo sebi, prigrlimo svoju zemaljsku – ljudsku prirodu i dopustimo božanskom u nama da stvara to neponovljivo umetničko delo. Rad na sebi je proces koji nikad ne prestaje.
Rad na sebi zahteva posvećenost, iskrenost prema sopstvenom biću, ali preterana samokritika nije način za rast. Ne postoje greške, treba ih identifikovati kao iskustva koja nas uče koji putevi ne vode do uspeha. Budite sebi najveća podrška i inspiracija. Poverujte da je u nama čitav neistražen svemir pun magije koja postaje stvarna onog trenutka kad poverujemo u njenu moć. Dopustimo “predmetu koji znamo najbolje” da nas nadahne kako bismo proširili svoj svet do neslućenih razmera.
Za sve što nam se dešava, znajmo da je deo šire slike. Treba usavršiti svoj unutrašnji vid tako da gledajući unutar sebe vidimo i ispred sebe, tako da imamo jasnu sliku i izbliza i na daljinu, i sa srednje distance, istovremeno, nešto poput multifokalnih stakala, da ne upadamo u zamku “naglog skoka slike”.
Umetnost nastaje kroz stvaranje, iskustvo! Važno je usuditi se, probati, ne osvrtati se i ne misliti previše, prepustiti se svojim željama i snovima, pretvoriti ih u događaje i iskustva, ovekovečiti ih i utkati u sebe i svet oko sebe, učiniti od njih svetlucave zvezde na svom nebeskom svodu, koji je nagoveštaj svemira u nama… Naše je samo oni sto smo uradili, osetili, spoznali, doživeli, podelili sa drugima, ostvarili, preživeli, pomirisali, dodirnuli. Samo su iskustva naša, ostalo je iluzija koja stvara privid poznatog, našeg… Neostvareni snovi, koje smo prestali da sanjamo, želje koje nismo ostvarili i od kojih smo odustali, susreti koje smo odložili, priče koje nismo podelili… umreće zajedno sa nama i ostati neotkriveni za one posle nas. Samokreacija kreće od tačke rešenosti da probamo i osetimo život, tako rastemo, tako smo sve više poznatiji sebi time i miliji, ali i inspirativniji!
Svaki izazov je prilika da osvestimo snagu u sebi,
Svaki brodolom je prilika da uvidimo granice svoje jačine,
Svako ljudsko biće na našem putu koje traži pomoć, prilika je da osetimo ljubav.
Svaka prepreka korak je bliže hrabrom lavu u nama.
Da bismo spoznali ko smo i ko možemo postati, život treba živeti, i kad je kiša i kad duva bura, i kad je suša i kad nas boli duša. Kad mislimo da nemamo snage, zagledajamo se u neponovljivu lepotu trenutka kroz svesnost i prisustvo. Donosimo odluke ne iz straha, nego iz slobode. Pa šta bude! Postoji priča o sokolu koji se nije usudio da poleti, verujući u privid sugurnosti dok je stajao na grani. Onda je seljak došao i presekao granu, i gle čuda, soko je poleto! Poverujemo u svoja krila i pre nego što smo poleteli (verujmo u čuda i pre nego im posvedočimo)…
Fotografija: Unsplash – Via di S. Maria del Pianto, 60, 00186 Roma RM, Italy, Roma, Veroniki Thetis Chelioti
