Priznajem, patim od zbrke uskomešanih zvukova pa često ne mogu da čujem sebe. Potom od upornih, neprolaznih boja kojima vreme nije želelo ili možda nije umelo da skine niti jedan sloj, niti jednu nijansu. Od njih zaboravim da gledam u sadašnje boje za kojima ću sasvim sigurno žaliti kad više ne budu tu.
Bolujem od mirisa, sladunjavih i mekih, pitkih a teških. U svakom slučaju, neponovljivih. Prilaze mi kao mamac budeći svaki put sve jači bes jer ostaju nedostižni iako proživljeni. Razdražuje me njihova upornost i neuhvatljivost baš kao jurenje sopstvene senke što menja oblik čim se mrdnemo s mesta.
Muče me senke čije sunce još uvek nije izašlo a već sam uspela da uobrazim njihovo prisustvo na budućim stvarima čije mi ime još uvek nije poznato.
Patim od glasova koji me ponekad bude iz sna ili štrecaju usred lepih svečanih trenutaka a ja ih nevešto, nadajući se da ne vidi niko, šaljem u nepovrat. U stvari, vrlo često se vrate…
Ne smirujem se ni od pobesnelih stihova koji nikada nisu postali pesma. Pomahnitalih u meni jer ih niko nikada nije kušao, žvakao i gutao dajući im vlastiti ukus i time priznanje da imaju smisla. Jer isceljuju, kao oproštaj, koji sebi tako često uskratim.
Priznajem, muče me blizine koje su prestale da vode računa o sebi pa tako zapuštene, strane i grube sve više liče na daljine…
Patim i od daljina koje su mi i dalje nadomak sećanja, žive baš kao onog dana kada su zauvek otplovile iz mojih očiju…
Kad razmislim, previše je ovo patnje. Previše da bih je samo posmatrala i tonula bez pokreta sve dublje u niske slojeve njene omamljujuće i maglovite atmosfere. Pretvoriću je u izraz. U pokret, u reč, u novu geometriju i boju, u nijanse koje su gradacija moje svesti koja najbolje raste posle mračnog tunela.
Izlaz je moguć, ne kao poricanje da je patnja ikada bila tu, već kao potvrda da ona više nema moć da me kontroliše.
Pustiću da buka misli i strahova protutnji kroz mene i ostavi iskustvo koje usmerava.
A bes? Njega ću pogledati u oči i reći mu da je zahvalnost ipak jača.
Naslovna slika: Pinterest
