Zašto je poreklo pesme kao forme kulturno-umetničkog stvaralaštva pitanje ličnog identiteta?
Čija je pesma? – naziv je dokumentarnog filma koji ispituje poreklo jedne od najpoznatijih i najomiljenijih narodnih pesama – Ruse kose curo imaš. Na večeri u Istanbulu srela su se 5 prijatelja iz različitih zemalja – Grčke, Srbije, Makedonije, Turske i Bugarske. Kada su čuli pesmu, koja je u Srbiji poznala kao pesma Ruse kose curo imaš, svi prijatelji za stolom su počeli da je pevuše na svom jeziku i da tvrde da pripada njihovom izvornom kulturnom nasleđu. I autorka filma, poreklom Bugarka, se jasno seća ove pesme iz svog detinjstva, zbog čega je i krenula u istraživanje kako bi pronašla odgovor na pitanje Čija je pesma. U svakoj od zemalja u kojima je bila, dobila je isti odgovor – naša je!
Muzikolog, Dragan Mlađenović je u intervjuu za dnevni list Politika, objasnio da su melodiju pesme Ruse kose curo imaš doneli vranjanski momci koji su učestvovali u Krimskom ratu tokom 60-tih godina 19. veka. Pesma se prvi put čula u Carigradu po okončanju rata 1856. godine, a kasnije se proširila i na druge zemlje. I od tada ona čini deo kulturnog nasleđa svih balkanskih zemalja koje su je do danas sačuvale.
Međutim, zašto je pitanje porekla ove pesme pitanje ne samo kolektivnog, već i ličnog identiteta?
Pitanje identiteta
Svaki narod na određenom geografskom prostoru stvara svoj kolektivni identitet kroz kulturne tvorevine koje simbolizuju vrednosti i etičke principe koje društvo smatra vrednim i poželjnim. Simboli i značenja koji se manifestuju u različitim oblicima kulturnog i narodnog stvaralaštva – prozi i poeziji, bajkama i mitovima, ritualima i običajima, muzici i pesmi, slikarstvu i umetnosti, predstavljaju deo zajedničkog govora, koji jednu zajednicu (društvo) čine homogenom celinom.
Zone narodne umetnosti i kulture Balkana
Kolektivne predstave se kroz obrazovanje prenose na individue i one postaju deo ličnog identiteta (utisnute, uslovljene, mapirane ili programirane, konstruisane). Ličnost kao objekat ili “proizvod” različitih uticaja (porodičnih, školskih, kulturnih i subkulturnih…), postaje subjekat, izvor za novo kulturno stvaralaštvo. Potreba da pripadamo određenoj grupi i potreba da istovremeno budemo jedinstveni i različiti, čini da naš lični i kolektivni identitet budu međusobno povezani i međuzavisni. Upravo zato je pitanje čija je pesma – pitanje ličnog identiteta i pitanje koje svako od učesnika na filmu shvata vrlo lično. I ne greši u tome.
Međutim, ima li prostora da svako od nas i njih (iz svih drugih zemalja) prihvati odgovor “naša je“? Pesma, sevdalinka, dimije, rakija?
Naše!
K.G.Jung, poznati psihijatar i začetnik analitičke psihologije, koristi pojam kolektivno nesvesno da opiše univerzalne obrasce ponašaja i mišljenja za koje smatra da su kod većine naroda i svuda, u većoj ili manjoj meri isti. Kolektivne predstave, kao duhovno iskustvo i učenja hiljade generacija predaka, čine duboku (i nesvesnu) osnovu mišljenja i ponašanja svake ličnosti.
Jungovo učenje, u tom smislu ukazuje na sličnosti, univerzalnost (duhovnih) potreba čoveka kao ljudskog bića da se raduje, tuguje, igra, stvara i moli se. Čoveka kao pripadnika jedne civilizacije i jedne spoznaje – da smo svi deo iste celine.
Lice koje daje iza tog melosa, jedno lice cijelog naroda, kao jedne jedine duševne ličnosti jeste lice patnika. Nigde nam to jedno duševno lice našeg naroda ne izlazi tako jasno i raskriveno pred oči i nigde ne progovara taj narod tek jednim i svojim načinom kao u toj svojoj pesmi.
Psiha Jugoslovenske melanhonije, V.Dvorniković
