Tolstojevo “Carstvo mraka” je jedno od mojih omiljenih dela. Kada sam pre par godina čula da će se igrati u Narodnom pozorištu trčećim korakom sam otišla po karte za premijeru. Od premijere do sad sam ga gledala još šest puta.
Tolstoj je “Carstvo mraka” pisao inspirisan autentičnim događajem koji se odigrao u ruskoj provinciji – jedan čovek je na svadbi svoje ćerke javno priznao zločine koje je počinio tražeći iskupljenje grehova. Tolstoj je pisao o čoveku koji je imao napad iskrenosti i savesti. I onda je imao priznanje za iskupljenje.
Pokojni reditelj Igor Vuk Torbica je na pitanje novinara: “Da li priznanje donosi iskupljenje?” rekao:
Da li danas iskupljenje više postoji i ima li smisla? Da li priznavanje menja temelje bilo čega, i kada je reč o jedinki i kada je reč o društvu? Verovatno da da, ali došli smo na sam rub.
Život u bedi, odnosno gde takav život vodi ljude, šta od njih pravi, na koji način ovlada ljudima, dokle su ljudi spremni da odu u tim trenucima je ono o čemu se ovde govori. Ovaj komad je vanvremenski, i ja mu se uvek vraćam. Pogotovo onda kada me ljudi iznenade i kada se u njih razočaram.
Posvađala sam se drugaricom. I nismo govorile godinu dana. Nismo se ni videle godinu dana. Onda smo se videle. Na moje insistiranje. Zato što su neke stvari ostale nedorečene, a ja ništa ne volim da prećutim i da ostavim na pola. Rešile smo problem. Ja sam mislila da je tu ponovo kraj. To sam i želela. Međutim ponovo smo se zbližile. Nismo bliske kao pre, ali ipak smo nekako bliske. I to mi je bilo okej. Sve dok nije krenula da se ponaša kao pre.
Znate, ona je od onih ljudi kod kojih sva pažnja mora biti usmerena ka njima. Oni imaju najveće probleme, vi ih, naravno, nemate i vaša je dužnost samo da slušate i rešavate njihove. Znate ono kad nekome kažete da ste polomili ruku, a taj neko vam kaže da je to ništa, jer je taj neko polomio nokat. E to!
Telefon mi zvoni. Javljam se sa “halo” i sledi pitanje: “Ej kako da odem do IKEE po sveću, ne znam, jer nikad nisam išla”. Posle par dana ponovo mi zvoni telefon. Ovaj put posle mog “halo” sledi monolog: “Ja sam na poslu, dosadno mi je, nema ljudi pa sam mislila da malo pričamo”. Posle desetak dana stiže mi poruka sa dobro poznatog broja i glasi: “Gde ima da se kupi flor?”, kucam odgovor: “Flor?! Primi moje saučešće. Ima kod pogrebnika. a verovatno i u nekim verskim i crkvenim prodavnicama”, par minuta pauze: “Hvala. Kod mene nema, išla sam kod svih pogrebnika i nigde nema. Je l’ možeš ti da kupiš negde pa da se vidimo i da mi daš flor?”
Nasmejali ste se, priznajte.
Ali nije smešno, tužno je.
Tužno je dokle je čovek spreman da ode samo da bi sebe stavio u centar pažnje. Tužno je kada čovek živi u bedi, ali ne mislim ovde kao život u bedi, nemaštini. Ovde mislim na bedu u srcu, bedu u duši. Bedan je čovek čiji postupci pokazuju ograničenost i odsustvo svesti. Bedan je svako ko voli samo sebe i ne misli na druge. Bedan je svako koje bez empatije i ko nema osećaj za druge. Bedno je iskorišćavati ljude i njihovu dobrotu. Bedno je lagati, bedno je reći da kod pogrebnika nema flora, kod pekara hleba, kod obućara obuće. Tužno je kada čovek živi u duševnoj bedi. Nadam se da će se ona i svi njoj slični iz te duševne bede izvući, da će izvući bedu iz srca i da će to svoje srce napuniti srećom i bogatstvom lepih emocija.
Bogat čovek je onaj koji svoje mane uočava i popravlja. Bogati smo svi mi, jer imamo mogućnost da svoje mane popravljamo. Bogati smo kada smo puni razumevanja za sebe i druge, kada smo puni empatije, dobrote, ljubavi za sebe i za sve oko nas.
Pustila sam na YouTube-u pesmu iz predstave “Carstvo mraka” da bih se setila predstave i kako sam uživala u istoj, svih sedam puta. A i da bih se setila koliko uživam u ljudima čije su duše bogate, a ljubav šaljem i onim drugim dušama, onim koje su nas često nekad svesno, nekad nesvesno povređivale svojim nerazumevanjem i šaljem im snažnu podršku da stvore razumevanje i ljubav za sebe i za sve(t) oko sebe. A to uradite i vi, pošaljite podršku i ljubav svim onim ljudima čije su duše ispunjene bedom i pokrenite ih da svoje duše napune lepim emocijama.
S ljubavlju,
Jovana
PS: Cilj ovog teksta nije omalovažavanje nikoga, već samo pružanje podrške onima koji svoje duše prepravljaju kako bi ovaj svet učinili boljim.
