Prenesi moje magle zajedno sa svim ugašenim unutrašnjim požarima, sa druge strane reke koja odnosi sve u nepovrat. Ostavi samo titraj leptira i iskričavi let noćnog svica ispod mog krhkog svoda.
I povedi me u šumu, gde nema velikih reka već samo čistih izvora. U njih da gledam, sa njih da pijem. I pusti da poverujem da smo slap u večnosti.
Okreni smer mog kretanja, suprotno od svih kazaljki na ovom svetu. Misliš da svaka kruži na isti način, grešiš… Svačiji sat ima svoju putanju. Ja želim da ti poremetiš moju. Da učiniš da mehanizam stane, na način nevidljiv oku, neprimetno. I da potom potečem novim dolinama u vreme izlaska Sunca.
Ostani sa mnom i kad se senke produže. Posebno tada grli moju lomljivu kožu o koju sam se sama posekla toliko puta kad god sam pokušavala da pobegnem iz nje. Tebe neće povrediti, obećavam ti. Jer ti si svetlost, ti prolaziš kroz moj stakleni epiderm i činiš da bašta ispod svoda cveta. Od tvojih toplih dodira plodovi sazrevaju brže i raduje se moja priroda jer voli obilje.
Povedi me u šume, tu gde je kamen i stepenik i mesto spoticanja. Moje ogledalo. Ako uspem da stignem sa tobom do vrha znaću da je taj kamen spomenik mojoj upornosti i hrabrosti. Ostanem li u podnožju naših snova, ne okreći se za mnom, nikada nisam želela da ti budem prepreka.
Govorim ti o svom ogledalu, a znam da u meni vidiš nešto drugo. Za tebe sam cvet šafrana koji raste samo na vrhu planine. Sa snegom i Suncem, u isto vreme.
Ti,
Ti si kamen,
Ti si stena, a ja tvoj retki cvet.
Zajedno smo prelepa večnost.
Podižući sa kamenitog tla nešto što je trebalo da bude neobično oblikovan kamenčić, ispostavilo se da je u pitanju bila biljka, bojom i izgledom jako slična kamenčićima koji su je okruživali. Dobila je naziv litops (živi kamenčić), tek posle sto godina nakon otkrića, u delu “Baštovanove hronike”…
Izvor: Wikipedia
S ljubavlju,
Irena
Fotografija: Pinterest
