U izdanju Nove poetike u aktuelnu književnu scenu izlio se “Pitomi vulkan” mladog pesnika Đorđa Simića, i uprkos vrelini njegovog poetskog izraza na koju sluti već sam naslov zbirke, osetili smo neverovatnu svežinu kako kroz autentični pesnički glas tako i kroz temu muške ranjivosti i stradanja.
Zbirka se sastoji iz pet ciklusa koje osim gradacije ili nijansiranosti sličnih emocija povezuje neka vrsta ljubavnog mazohizma, dobrovoljnog stradanja i predavanja eruptivnoj snazi ljubavi. Ipak, ono što isijava iz ovog ljubavnog “mazohizma” (a legitimno je pitati se, zar nije mazohizam imanentan ljubavi, ili bar jednoj njenoj fazi?) jeste hrabrost pesnika da se ogoli i porodi iz sebe vredne i svedene, smislom i plamenim emocijama nabijene stihove. Emocije gore kao lava, teku i tope sve pred sobom, ali njihova putanja je ipak kontrolisana, ona više ne može ubiti pesnika, on je kanališe i usmerava.
Tematizovana je hipersenzitivnost muškarca koji voli, gde ga jedan pogled voljene žene može slomiti. Zato ne iznenađuje “opomena” voljenoj da ga ne izaziva ukoliko nema isti kapacitet za ljubavnu strast, ogromnu kao reka upućena moru.
Svedočimo gotovo neukrotivnoj erotskoj gladi zbog koje se pristaje na sve, pa i verovatno opravdanu sumnju u njenu vernost a time i na konstantni nemir i nesigurnost…
Bez najave
Usne tvoje
Kao loši gosti
Bez najave
Preda mnom se stvore
Ne bi li pobegle
Kada upitam –
Da l’ su prve
Il’ poslednje
Večeras ljubljene
Usne moje?
Dodiri su iskra ljubavne strasti, a njihova odsutnost (koja nema veze za fizičkom razdvojenošću kao opravdanjem) sluti na gašenje vulkana. Podjednako je pogubna po ljubav i rutina, o svemu tome saznajemo ili se jezivo podsećamo kroz snažne stihove ove zbirke…
Na kraju ove poetske vožnje koja uzburkava emocije i od krvi pravi lavu koja ipak pronalazi svoje poetsko vrelo, dobijamo osećaj nadmoći i pobede uprkos svom pro(e)življenom bolu, dokaz upornosti ljubavi jer je pesnik našao način da poništi poraz svojom vrednom poezijom koja će nadživeti dvoje bivših (što je samo jedan sloj pobede pesnika nad prolaznošću i ograničenošću ljudskog).
Zauvek
Ukoričeni
Živećemo zajedno
Zauvek.
Mojom rukom pisana,
Pesma si
Sada svačija.
Kada umrem,
Ti bez mene
Večno ćeš živeti.
Verujem da ćete uživati u “Pitomom vulkanu” Đorđa Simića i poželeti da mu se vratite više puta…
S ljubavlju,
Irena
