Osetila sam tu reč neizrečenu, taj ton što je ostao u grlu strahujući da ne postane falš.
Osetila sam dragocenost u lutanju i savršenstvo u greškama, tim minijaturama pomoći presvučenim u strah.
Osetila sam korake koji se kreću ka tlu nepoznatog prostranstva, napuštajući prostranstvo u sebi.
Osetih žurbu tokom prelistavanja stranica gradskog kataloga. Žuri se i u čekanju, i u pogledu nad već ubrzanim ekranima.
Osetila sam pokret što je ostao u vazduhu, i tako nenačinjen ima veći uticaj od svega što smo do sada učinili.
Osetila sam korake tuge, korake teške i duge.
I možda nisu sve tuge iste, ali se sve na sreću vrate.
Osetih u vazduhu potragu za onim što fali. Osetih potragu za svim onim čemu smo previše značenja dali.
Osetih osećanja što su odbačena na raskrsnicama čistote, i ljude što ih nose sa sobom u nove beskonačnosti dobrote.
Osetila sam te bolne rane što prekrivene najfinijom tkaninom, sačinjene od suza dalekih ljudi, zarastaju usamljeno udaljene od lepote sveta. I lepote sebe.
Osetila sam da nisam svoja. Da se sve kreće dok ja čekam, ili da se ja krećem dok sve stoji, zadihana na putu do svog pravog puta. Odustala od prečice.
Osetila sam bol oko bolnice i nepravdu oko suda. Kajanje oko zatvora i molitvu oko crkve.
Osetila sam emocije koje ostaju za ljudima koji prolaze.
I jasnoću kada god sam tišini dala glas…
Osetila jesam nečiju bol zbog koje je morao da viče. Na druge, na nedužne, na sve oko sebe… Kada boli, tada se ne bira.
I mislim da je u vazduhu ipak više straha nego zagađenosti. Više besa nego vatre i više tuge nego poplava. Sreća pa nam Zemlja boli u ratama vrati…
Zatim sam osetila da se čekati i činiti može u isto vreme. I da su rast i bol doživotni saputnici…
Osetim da se može videti i kroz maglu, zalediti i pod Suncem i ostati suv i na kiši.
Osetila sam da reći trebam, reči ove satkane od osećaja i soli. Satkane od morske pene. I šačice zemaljske boli.
Osetila sam da je neizvesnost jedina kategorija koja je izvesna. Da je borba za sigurnost potcenjivanje života…
Osetih neprijatnost tamo gde se raskošnim talentom utiskuje trag što odnose prve kapi kiše. Osetih brigu zato što nas nema tamo gde osećajem pripadamo. Zato što žurimo tamo gde smo nepoželjni. I kasnimo tamo gde nam upravo najavljuju dolazak.
Osetim da se potraga nikada ne završava, da krajeve koje vidimo to i nisu…
Osetim da se život, s vremena na vreme preseče na bezbroj celina, nudeći nam da odaberemo, parče za sebe. I uvek, baš svako može da bira prvi. Osetim da nismo primorani da uzimamo ostatke, ali već nam je hobi postao da idemo suprotno od svojih osećanja…
Šta još nisam osetila, u jednoj neobično običnoj gradskoj šetnji po svojoj glavi. I na kraju ne znam da li sam više prošetala unutar sebe ili putem koji mi je pod nogama?
Da li sam više osetila ili mislila?
Ali shvatila sam da je od svega najlepše, i možda jedino što je stvarno naše – emocija. Samo neka ona opstane, iskrena i čista. Samo neka ne idemo suprotno od onoga što nam je u srcu. I neka sačuvamo dar da osećamo i delimo svoja osećanja. Jer kako vreme prolazi, ispostavi se da su najživlja sećanja upravo naša osećanja. I kada sve prođe, emocija nekako uvek preživi. I pomogne nam da i mi preživimo zajedno sa njom… A možda nas i nagovori da njenim stopama krenemo do središta svog bića koje sve vreme koristi emocije kao sredstvo da nas dozove sebi.
🙂
Naslovna fotografija: Natacha Einat
