Ne uživam u gužvama. U gužvama koje idu do te mere da meni samoj postane nevidljivo i nečujno ono što nosim u sebi. Ono što ionako neprimetno klija, pa još okruženo gužvom postaje prinuđeno da se za svoj opstanak bori u senci, bez dovoljno vaduha i svetla.
Ne prijaju mi buke koje remete unutrašnji poredak. Buke koje nadglasaju melodiju pod kožom i dovode u situaciju da posumnjaš u tačnost njenog ritma. Ipak, ponekad se u zbrci spoljašnjih glasova razaznaju i oni koji su u potpunom tonalitetu sa glasom iznutra. Sa takvima lako usaglasimo svoju melodiju te vremenom nastaju i zajedničke kompozicije.
Svesna da se takve podudarnosti ne dešavaju same od sebe, shvatila sam da ono što prethodi najlepšim melodijama jeste upravo tišina, kao i naša spremnost da tišinu negujemo kroz vreme…
Sve više uživam u tišinama, spremna da ih napustim tek ako je spoljašnjost barem približno radosna i mudra kao tajac koji govori i bez reči.
Tišine su ispočetka teške. Teške, zato što nas suočavaju sa sobom i razbijaju zabludu o trebanju i moranju prihvatanja nametnutih vrednosti sveta. Jednom zagrljena, tišina će utešiti našu nespretnu potragu svetom i pokazati da je jedina potraga kojoj se najpre moramo posvetiti, upravo ona unutršnja.
Tišina je pomirenje i prihvatanje. Prihvatanje sebe u datim okolnostima i prihvatanja trenutnih okolnosti kao jedinih mogućih i najboljih za nas.
Kada sve oko nas zaćuti, čuje se samo glas u nama. Tada se zatvorenih očiju nalazimo oči u oči sa sobom. Potpuno prisutni kod središta svog bića.
Tišina je otkriće. Istinsko otkriće nas samih. Otkriće naše posebnosti koju nijedna buka nema moć da preobrazi do nepovrata. Koliko god da smo odlutali, koliko god da je bila snažna buka spolja, to nije ništa što tišina ne može da povrati u balans i mir.
Tišina je razgovor sa sobom. To je razgovor sa mudrošću u nama. Razgovor u kom se razgovara bez reči, jer sve što nam tišina ima za reći nadmašuje značenja koja je čovek pridao rečima.
Tišina, to je unutrašnje slavlje. Tišina je slavlje za koje ne moraju svi da znaju. Slavlje na koje ne moraju svi biti pozvani. Tišina je proslava našeg bića u ime svega što jesmo i u ime hrabrosti potrage za smislom. Birajući tišinu, zapravo nazdravljamo sebi.
Tišina je pobeda nad sobom. Nad galamom sveta, papagajskog marketinga, isfolirane kurtoazije, nepravde i pravila u koja polako prestaju da veruju i oni koji ih uporno održavaju.
Zapravo, tišina je istovremeno i pobeda nad svetom. Jer svet je taj koji je dosadan u uveravanju da on ima odgovore za sva naša pitanja i probleme. A nema. Imamo ih samo mi sami. Sve što nam svet plasira su tuđa tumačenja.
Svako sam mora otići do izvora u sebi.
Tišina je prisustvo smisla. Ako sam nekada bila blizu smisla koji tražim, onda je to u trenucima tišine.
Tišina je deo koji fali. Ona ukazuje na ono što nedostaje ili je pogrešno složeno u našoj puzli života.
Tišina je svest o postojanju u trenutku. Suočavanje sa emocijama koje nam različiti trenuci donose. Podsećanje da je najmoćniji, a ujedno i najpodcenjeniji, unutrašnji mir.
Tišina je lekovita. Ona je opuštanje tela i uma, poput strujanje lepote na ljuljašci mira. Tišina je uzajamna zahvalnost nas prema životu i života prema nama, hrabrim polaznicima kursa na Zemlji.
Tišina je mirna revolucija. Revolucija koja svakoga trenutka može početi u svim srcima. I pre nego što posumnjamo u njenu moć, poslušajmo šta tišina ima da nam kaže.
Tišina je nedostatak koji ne primećujemo. Verovatno iz razloga što je tišina nenametljiva, ali ipak sigurna u sebe.
Bez moći da doziva ali i bez potrebe da to čini. Ne koristi reči jer ih prevazilazi. Ona nam pruža slobodu da je odaberemo ili ne. A ako je odaberemo, tišina je stanje unutrašnje slobode.
I najviše što jeste, ona je svakako putokaz ka slobodi u svetu koji ne priznaje govor bez reči.
Tišina je jezik Boga, sve ostalo je loš prevod.
Rumi
Izvor naslovne fotografije: Unsplash
Tihi pozdrav 🙂
