Kažu da postoje dve vrste ljudi. Oni koji kada prelaze jednosmernu ulicu gledaju levo i desno, i oni koji zatvorenih očiju pretrčavaju autoput. Da je ovo nekakvo glasanje, glasala bih za one između. Koji su obazrivi i kada sve izgleda dovoljno bezbedno, a opet i spremni da rizikuju zarad većih stvari. Zato, jedna od većih tajni univezuma za mene upravo predstavlja zlatna sredina, odnosno kako je živeti. Ako uzmemo u obzir činjenicu da smo svi krojeni po različitoj meri, kako čovek koji je temperamentan, strastan gotovo u svemu, znate, ona vrsta ljudi koja u svemu ide do kraja, kako da živi nekakvu zlatnu sredinu a da mu ne metastazira bes od potiskivanja sopstvene ličnosti? Kako da zna kada je vreme da kaže stop, ili da upozori sebe da je sada stvarno dosta; ili ona druga sorta ljudi, kako da primoraju sebe da žive možda više, da daju sebi više prostora, brige o sebi itd.?
Nema jednostavnog načina. Onaj ko oseća da mu fali mera, a super je ako mu samosvest poručuje gde škripi, mora da se preobrazi u Spartanca, i da svaki dan daje maksimum od sebe vežbajući i jačajući svoj duh, um, telo. Jedna od mana ljudskog mišljenja, jeste mešanje i poistovećivanje pojmova. Pa kako smo skloni da sve pojednostavnjujemo, tako i kada nekome kažete da je najbolja zlatna sredina, budite spremni da će veliki deo vaših slušalaca da je poistoveti sa „biti običan“ ili „biti prosečan“, pa čak i „biti neuspešan“ pa će se samo u izuzetnim slučajevima desiti da dobijete aplauz. Ako se malo zadržimo na prethodnoj rečenici, shvatićete da sve tri navedene reči imaju različito značenje: običan, prosečan, neuspešan; a da se ne mali broj puta pojavljuju zajedno u opisivanju nekoga, čak i kao sinonimi. I šta uopšte znači to običan, prosečan, neuspešan, lli je bolje pitanje za koga? Za nas koji često bez sramote izigravamo sudije, ili za one koji sebe tako vide. Sretala sam mnoge ljude koji sebe nazivaju običnim, i koji su prilično srećni i zadovoljni svojim, nazovi običnim, životima. Srećni su bili i oni „neuspešni“ jer svet nisu gledali kroz jednu prizmu. Sreća je individualna stvar, i o njoj je prilično teško raspravljati, ali sam ipak morala da zastanem i osvrnem se na ono što zaista počinje da boli, ono što postaje sve više vidljivo u društvu. A to je da ljudi počinju da zaboravljaju, ili prosto ne uče više o vrlinama, niti kako se one stiču. Kao da nas je neko okrenuo naopačke. Nameće nam se da moramo da budemo glasni i bučni, ratoborni, nametljivi, da budemo više od svojih granica, da bismo „preživeli“. Da li se danas zaista od nas očekuje da budemo ekstremni u svemu? Da li svi moramo da „grizemo“ i živimo do iznemoglosti? Da li smo umerenost zamenili pasivnom agresivnošću?
Želim vam približiti malo stvar. Kada kažem biti umeren, ne mislim da kada ste žedni treba popiti pola čaše vode a ne celu, samo zato jer „treba biti umeren“. Ili ste sa punim rukama posla, ali nakon pola radnog vremena ostavljate sve, jer se želite voditi zlatnom sredinom. Moramo umeti da razdvojimo stvari. Moramo naučiti šta nam je dovoljno i koliko. Šta je zdravo za nas, a šta prevazilazi granice koje nam priliče. Jer vidite, granice nisu uvek tako loše. One nam nekada služe da nas vrate na dobar put. Nema ničega lošeg u tome da nečemu prilazimo s punom pažnjom, ili sa strašću, naprotiv, svi težimo ispunjenju sopstvenog bića. Niti želim reći da treba da menjamo svoj karakter, da od bučnog pravimo tihog sebe, ili suprotno, već težiti ka umerenosti koja nam sve češće izmiče. Aristotel je etičke vrline sveo na vrline volje. Mi svojevoljno biramo svoju delatnost, praksu, način života. A etičke vrline, odnosno vrline volje, postižu se tako što se volja usmerava ka principu mere. Ako pogledamo šta je hrabrost kao vrlina, ona bi bila ono između dve krajnosti- kukavičluka i nepromišljene smelosti. Za kraj vam na raspolaganje ostavljam jednu pravu, aristotelovsku.. Mislite, razradite ideju, promišljajte dublje, zagrebite ispod površine, i ne brinite ako se desi da malo i “puknete”, jer ponekad je potrebno pa i da puknemo da bismo propustili svetlost.
Čovek je čovek tek kada živi sa drugim ljudima i zbog toga je u stanju da razvija svoju praktičnu mudrost. Ona predstavlja delatnost u skladu sa vrlinom koja podrazumeva umerenost ili sredinu između previše i premalo. Na primer, hrabrost je zlatna sredina između ludosti i kukavičuka, ponos između poniznosti i sujete, štedljivost između škrtosti i rasipništva. – Aristotel
