Odnos dete-odrasli je u centru vaspitanja dece ranog uzrasta. Bez obzira o kom uzrastu je reč, odrasli treba prema detetu da se odnose kao prema biću koje oseća, opaža, stiće iskustva, razume stvari ili će ih razumeti pod uslovom da mu se to omogući. Odrasli treba sa detetom da ostvari realan i racionalan kontakt, razumevajući upućene signale od strane deteta i odgovarajući na njih.
S obzirom na to da sam za sad po struci medicinska sestra – vaspitač, imala sam prilike za vreme svog školovanja da se susretnem sa primerima rada i odnosa drugih vaspitača sa decom, tako da sam na osnovu toga zaključila da svako ima drugačiji pristup prema deci, što je u neku ruku i normalno. Zato vam u daljem tekstu predstavljam svoje viđenje odnosa između deteta i odrasle osobe, odnosno ono što je po mom mišljenju najbitnije kako bi se uspostavio pravilan odnos između deteta i vaspitača ili uopšteno između deteta i odrasle osobe.
Pozitivan odnos dete – odrasli (partnerski odnos)
Odrasli svoju osnovu treba da imaju u bogato razvijenom emocionalnom odnosu u porodici, prožetu roditeljskom ljubavlju. Razvojne mogućnosti dece ranog uzrasta omogućavaju da dete bude aktivan subjekt u vaspitanju. Dete u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima otkriva sebe i svoju okolinu, upija njene uticaje koji sa druge strane izazivaju kvalitativnu promenu u njemu samom, a ono kao subjekt akcije isto tako svojim postupcima, menja sredinu koju otkriva i u kojoj živi. Dete vrlo selektivno prima uticaje iz sredine i zato se odrasli moraju potruditi da ti uticaji koje primaju budu kvalitetni. Termini koji se koriste kada se govori o odnosu dete-odrasli su: međusobna interakcija, partnerski odnosi, nerepresivna komunikacija, ravnopravni odnosi, prijateljstvo sa decom.
Partnerski odnos, tj. odnos dete-odrasli može imati sledeće kategorije:
Kompententost (odnosi u vaspitanju polaze od sposobnosti, osobina i znanja svakog učesnika, a ne od moći odlučivanja)
Komplementarnost (svaki učesnik u vaspitanju se razlikuje prema svom nekom iskustvu, znanju, sklonostima, potrebama. Tako da se učesnici na osnovu toga međusobno dopunjuju).
Ravnopravnost (to zapravo znači jednakost u odlučivanju, u predlaganju, pravo da se iznese svoje mišljenje bez obzira da li je reč o odrasloj osobi ili detetu).
Demokratičnost (prihvatanje volje većine. Iznošenje mišljenja što spada u kategoriju ravnopravnost, a potom se vrši može se reći glasanje, gde bi trebala da se ispoštuje volja većine)
Autentičnost (svaki učesnik u vaspitanju je ličnost za sebe. Niko nije isti. Svako ima svoja interesovanja, potrebe, znanja, iskustva koja su različita. Bitno je da se svaki učesnik prihvati onakav kakav jeste).
Odrasle osobe treba imati poštovanja prema detetu. Dete je biće koje sve što se dešava u okolini upija neverovatnom brzinom. Ukoliko mi kao odrasli poštujemo dete i ono će poštovati nas. Bitno je da dete usvoji pravilne stvari od nas odraslih, a to ćemo uspeti ukoliko imamo jedan prijateljski odnos sa detetom i ukoliko se pridržavamo gore navedenih kategorija.
Foto: hocu.ba, ringeraja.rs
