Čiji vas je odlazak poznate ličnosti najviše pogodio? Sa čijim radom i karakterom ste se najviše identifikovali? Možda se niste ni identifikovali sa njima, ali vam je njihov rad bio dragocen i to se potvrdilo kada su nas zauvek napustili. Tada, veoma često nastane osećaj da smo mogli u prošlosti više da ih pratimo, cenimo, više znamo o njima, više da osvešćujemo njihov uticaj koji su imali na vas. Nažalost, većina “moglo je ovako” nije ni bilo moguće, ali žal za tim ostaje.
Ova misao, o odlasku dragih ljudi me je navela na pisanje; prošlo je više od mesec dana kako nas je napustio Dejan Tiago Stanković, a ja i dalje mislim na njega. Moje misli imaju ovakav nekakav sled :Jednog dana se pitam da li je stvarno “otisao”, drugog se stresem na pomisao da svi mi umiremo i da se to često dešava iznenada, a treceg dana gledam njegove intervjue i gostovanja, kojih na sreću ima na internetu. Ima ih puno koje za njegovog života nisam stigla da odgledam. To će za mene biti neka zaokružena celina, misleći da ću ga bolje upoznati ukoliko sve to pogledam. Isto tako, pomislim i da ću postati pametnija jer se svaka reč nakon nečije smrti meri i vrednuje više. U tim intervjuima traži se neki nagoveštaj njegove smrti, da li je možda pominjao nešto, da li se žalio na zdravstene probleme. Pored svih tih pitanja, konstatujem da eto tako i neko sa uvek šaljivim ostvrtom na stvarnost umire, kao i svi ostali, ne šaljivi ljudi.
Njegova smrt me je pogodila kao da je neko rođeni mi umro. I to je rečenica koju često čujem i kod drugih. Kako li dolazi do takvog osećaja? Kako je to moguće kada te osobe nikada nismo ni upoznali? Izgleda da je dovoljno da nam neko prija, da nas nasmeje, da volimo da čujemo šta baš on ima da kaže na neku temu, da se, isto tako nadamo da ćemo čuti nešto baš dobro i posebno i da ćemo njegovo mišljenje prisvojiti kao svoje. Isto tako, sakrićemo izvor te genijalnosti a pripisati kao svoju.
Krećem sa čitanjem njegovih knjiga ali me u tome sprečava želja da ga kroz intervjue, kolumne i gostovanja bolje upoznam i osetim njegov duh, humor i način razmišljanja. Sve to, čini mi se, značiće mi u trenucima dok ga čitam i možda pronalazim vezu između rečenog i napisanog.
Isto tako, 2016. godine, za mene iznenada, umro je Dejvid Bouvi. Iako je on bio stariji od Tiaga, ta vest me je pogodila. Sećam se da sam podelila sa drugaricom svoja osecanja i da smo obe osetile isto. Bol i neverica. I nakon više godina, kad god da pominjemo, vratimo se na momenat njegove smrti i potvrđujemo ta osećanja, kao da time iznova ubeđujuemo jedna drugu da smo obe isto osetila i koliko je to za nas neverovatno. Verovatno nam je i ta činjenica bila čudna, kako to da obe osećamo isto, za nekim ko nam nije ni blizak, čiji nijedan koncert nismo uživo videle, koga čak više nismo ni toliko intenzivno pratile. Često imamo utisak da slavni a većinom i bogati ,ne umiru na nacin kao svi mi ostali smrtnici. Oni sebi mogu dozvoliti razne skupocene preglede, najbolje lekare. Ali avaj, ni to na kraju ne može pomoci.
Još jedna osoba i njen odlazak su ostavile veliki trag u meni, nakon što nas je napustio. To je bila smrt Nebojše Glogovca. Plakala sam, gledala filmove, slušala intervjue i prisećala se njegovih nastupa u JDP-u i jednog slučajnog susreta u velikom marketu na Cvetnom trgu u Beogradu. Stajala sam i cekala da platim i u tom trenutku okrenula se i videla njegove oči koje su se uvek smejale. Njegovo lice mi je ulepsalo taj dan, a trajao je taj jedan sekund. Jedan sekund neke neverovatne iskrene detinje radosti. Da li takav osećaj kod nas bude takva osećanja baš zato što takve ljude i nemamo sreću da upoznamo u svom životu. Baš je boleo njegov odlazak. BIla sam budna celu noć i ovog puta sam tu sličnu bol podelila sa drugom drugaricom i osetila ponovo kako proživljavamo isti osećaj. U jednom trenutku, pred dolazak u Beograd, osetila sam potrebu da potražim njegov grob u Aleji velikana i osetim njegovu veličinu u toj neverovatnoj tišini koja groblja nose. Tom prilikom sam naišla na sve ostale velikane našeg kulturnog zivota.
Ove tri ličnosti su samo delić jednog kulturnog života koji svi mi delimo, svi mi osećamo da imamo pravo na neka fina osećanja i osećamo ogromnu zahvalnost što su postojali i što će u nama živeti i nakon njihove smrti. Ovo jeste bio neki miks domacih i inostranog umetnika, koji predstavlja neki presek ljudi koji su otišli i o kojima još uvek mislimo i koje čuvamo u našim srcima. Obogatili su nas, hvala im!
