Želela sam neko novo nebo.
Vratila sam se svom parčetu ali pogled na njega više nije isti.
Novi sadrži svest o njegovoj neograničenoj vrednosti nakon pokušaja da sebe stavim u nečije tuđe.
Želela sam što brže do cilja.
Zato sam ciljeve smeštala u ravnice, verovala da ću tako lakše stići.
Bilo je lepo sve dok se nisam uželela brda i dolina i svog ubrzanog disanja jer tada srce lupa najbrže.
Neponovljivost Uzbuđenja prevazilazi cilj.
Želela sam da menjam tišinu za buku. Dobijala sam buku.
I shvatila da ona nije azil za nezbrinute od tišine.
Jer tišina nije ratno stanje, samo se treba pomiriti s njom.
Želela sam da volim sebe.
Radila sam to tuđim očima.
Onda shvatih, ljubav nije u očima, već u srcu.
Pronašla sam svoje ispod slojeva krivice i stida.
U njemu prostranstvo nežnosti.
Želela sam da hodam uspravne glave i uzdignutog pogleda.
Neko vreme sam samo to činila.
Postala sam gordi posmatrač sebe same. Zahvalila sam se na lekciji.
Sada gledam u zemlju zbog cveća,
gledam u ljude zbog srca,
gledam u nebo zbog sunca i ptica.
I tako opet u sebe gledam, ali kako, ah kako drugačije!
S ljubavlju,
Irena.
Naslovna fotografija: Pinterest
