Često govorim kako imam sreće što se srećem sa ljudima koji su ili pronašli, ili su na dobrom putu da pronađu svoje mesto u ovom svetu. Koji imaju ideje, vizije, i dovoljno elana da iste pretvaraju u stvarnost. Kristinu sam upoznala kao fotografa, prilikom jednog projekta na kojem smo zajedno radile. Komunikativna, ali ne i nametljiva. Inteligentna i odmerena. Devojka sa šeširom i tregerima, nekako sam je tako pamtila. Pričala mi je fotografiji, o nekim svojim situacijama kroz koje je u to vreme prolazila, o putovanjima i poslu za koji je čekala razgovor. Razišle smo se kao da ćemo se uskoro videti ponovo, iako je ona kretala na neke svoje daleke puteve.
Dve godine kasnije, sedeli smo na kafi. Kristina, Nikša i ja. Ovaj put razgovarali smo o poslu koji su pokrenuli, o sistemima vrednosti i motivaciji. Ponekad je posao koji biramo da radimo, poput tek rođenog deteta. Prilično dosta neočekivanih situacija, okolnosti za koje smo znali da se mogu desiti ali im se nismo nadali, neprospavanih noći, mnogo ljubavi i uložene energije, i konstantnog učenja i razvoja. I baš kao i dete, shodno tome kako posao „gajiš“, u to će na kraju i da izraste. Bilo je inspirišuće gledati dve mlade osobe koje grade nešto novo, podržavajući se i verujući u svoj rad i svoju želju. Kroz razgovor koji smo vodili, shvatila sam da biti par onom drugom, ili uopšte biti odan samom sebi, ne znači samo ljubav dati i ljubav primiti, već od ljubavi stvarati, graditi, kreirati budućnost u kojoj ćemo se osećati dobro. Njih dvoje to čine zajedno, a ono što svojim rukama naprave, dele sa drugima. Dok smo pregledali slike zidova koje su kreirali, setila sam se zidova koje podižemo unutar sebe, a koji su za razliku od tih zidova, predivnih, punih boja i radosti, oni u nama grubi i hladni, koji nas neretko zaustavljaju ili teraju na duhovnu destrukciju. Osnivači studia “NK muro di fiori” su mi bili posebno zanimljivi jer su srušili upravo te zidove koji su im stajali na putu ka realizaciji ideje. Zato svaki put kada kažemo sebi “mogu ja to”, srušili smo jedan zid i otvorilo se nekoliko novih puteva.
Priče drugih umeju da nas ohrabre da se pustimo, kako bismo poleteli u one daljine o kojima sanjamo. Zato volimo da ih slušamo, ali i da ih prepričavamo. U njima uviđamo da ono što u teoriji znamo može biti apsolutno primenjivo i ostvarivo. Svi znamo da se uspeh ne postiže preko noći. Tako je prema Kristininim rečima, najbitnije istinski verovati u tri stvari: u sebe, ideju i sam proces. Vera u sebe nastaje kao rezultat ljubavi prema sebi, koja da naglasim, nema veze sa egoizmom kakav se danas tumači. Ljubav prema sebi, prema ideji i prema samom procesu, moglo bi se reći i na ovaj način. Dodala bih i da je veoma važno da shvatimo relaciju između fejlova i uspeha, jer je često neuspeh preduslov za uspeh i lični razvoj. Podsetili su me i na to koliko je od značaja ponekad potražiti pomoć. Kada nismo sigurni kako da razradimo svoju ideju, ne treba da se ustručavamo da se obratimo ili potražimo mentora. Međutim, većina nas je umrežena u isto mišljenje, da nema pomoći ako ne postoji obostrana korist, da se pomoć ne deli besplatno. Netačno. Razum je upleten u predrasude, ali je iskustvo tu da te predrasude razbije. Nije uvek obrnuto, verovali ili ne. Mnogo je ljudi koji veruju da je ruka koja daje iznad ruke koja prima, i koji će pronaći vremena da nam pomognu, daju savet. Pokušaj ne boli ništa, ne košta ništa. Boli samo ono što ostaje neostvareno. Možda je vreme da promenimo taktiku, pa da umesto “neće”, upotrebljavamo više “hoće”. Da ispred “ne verujem”, stane “verujem”. Kao što se ta transformacija desila kod njih dvoje, a što me je pokrenulo da to podelim sa vama, isto tako transformacija može da se desi svima jer je svi zaslužujemo.
U prijatnom okruženju u kojem sam se nalazila te subote, činilo mi se da u tom trenutku mogu sve. Svi zamišljeni planovi u mojoj glavi delovali su potpuno ostvarivi. A kočnice, više ih nije bilo. Po profesiji, diplomirani psiholog i profesionalni sportista, koji su pokrenuli biznis cvetnih zidova, i pronašli dodatnu satisfakciju i pored svojih karijera. A upravo zato što čovek nije egzaktan, zato što ga ne određuje ni obrazovanje, ni tradicija, niti okruženje, niti čovek određuje čoveka, zato čovek može da pravi izuzetke, da odlučuje o tome kako će da živi, da neguje svoje talente i što je najvažnije da se uvek menja.
Da li mogu drugi da nas menjaju, da li pozitivni primeri mogu da poboljšaju naše kvalitete? Zavisi od mere u kojoj smo spremni na promenu i koliko smo otvoreni za promene. Istina je da svaka promena dolazi iznutra, ali samo kada je za nju stvoren potencijal. Tada se zaista može reći Je motivacija nastala kao produkt pozitivnih primera sa kojima se srećemo. S toga, treba da ih srećemo što više, i da ih stvaramo što više. I DA, važno je da smo okruženi ljudima koji imaju težnje ka samorazvoju i napretku. Koji htenje pretvaraju u delanje, ili se trude da stvore uslove za proizvodnju svojih želja. Pa čak i onda kada na putanji ostvarenja susretnu mnogo “ne”. U takvim okruženjima, ljudi jedni druge podupiru, inspirišu i motivišu da idu napred ka ciljevima. Motivacija podstiče na akciju, a akcija na još motivacije. Preduzeti nešto, pokrenuti se, okrenuti novi list ili novo poglavlje, to su sve pojačivači motivacije. Kada ste krenuli ka nečemu već ste postigli jedan cilj. Kada ste u procesu, sam proces je ono što vas motiviše da se razvijate dalje. Neki ljudi su jednostavno skrojeni tako da su dovoljni sami sebi, te im ne treba ništa spolja što bi ih “zavrtelo”, dok drugima treba samo malo “pomoći” kako bi zasijalo ono što već postoji u njima.
“If you feel “lost”, change who you are litening to” Gary Vaynerchuk
Prvi cvetni zid koji je Kristina napravila bio je posledica radne terapije. Prošle su godine dok ovaj zid osim drugarice i ukućana nije video još neko. Taj neko bio je Nikša koji je celoj ideji dao vetar u leđa, a Kristini samopouzdanje i podršku da zajedno od toga stvaraju još i još. Mnogo papirnih cvetova, ukrašenih salona i prostora, a iznad svega mnogo nasmejanih lica, onih čije dragocene momente njih dvoje ukrašavaju praveći od papira magiju. Na pitanje o najdražem momentu u dosadašnjem radu sa dekoracijama, odgovorili su mi da je svaki najdraži, jer osmeh koji poklanjaju jedno drugom svaki put kada „bace pet“ nakon uspešno obavljenog posla je neuporediva jedinica sa bilo kojom drugom. Osećaj da su nešto upotpunili, ostavili svoj pečat. Osećaj da se trud isplatio, da su na kraju sve strane zadovoljne. Kada takav odgovor date sebi i drugima, onda znate da ste napravili pravi izbor.
Nije važno koliko radiš, već je važno koliko ljubavi unosiš u ono što radiš i koliko to daruješ drugima. Majka Tereza
Toliko puta sam potvrdila sebi koliko mi je produktivnost pojačana nakon vremena ispunjenog kvalitetnim sadržajem ili kvalitetnim osobama i temama. Sa svakim susretom naučimo nešto novo. Nakon našeg susreta naučila sam da svaki dan može da bude inspirativan, a inspiracija može da se pronađe u svemu, samo kada bismo malo opreznije gledali i slušali. Možda baš neke naizgled male stvari ili događaji, mogu biti presudni za velike promene, ili nam dati sasvim novo značenje. Ako leptir zamahne krilima na Tajvanu, gde će izazvati buru? Koliko zdravih primera ima u vašoj okolini? Koliko zdravih ideja ima u vašoj glavi koje čekaju na vašu inicijativu da ih upotrebite, da ih istražite. Da odredite pravac u svom životu i ne odustajete od tog pravca, jer ničija podrška ne može biti veća od one koju dajemo samom sebi. Svako zaslužuje da bude srećan i radi ono što ga ispunjava. Posao, kao i sam život, moraš da prigrliš. A onda vidiš šta je bilo na početku tek kada stigneš na kraj, ili kad zaokružiš celu priču. Sve što trebate je ljubav. Kada oslobodimo ljubav, sve ostalo će doći samo.
